Arhiva | Heartbeats RSS feed for this section
Citat

Miris neba

18 jan

       ON je stigao u grad. Parkirao je kola ispred hotela, ali nije izlazio. Posmatrao je mesto, mesto u kojem je odrastao, mesto koje sada ne poznaje. Visoke sive zgrade su pojele male tople kuće. Nije bilo ni dečijeg igrališta. Bio je tu nekada i manji park, nekoliko klupica ispod lipa i breza, setio se. Sada je ispred njega samo megamerket, kiosk sa brzom hranom, stajalista za autobuse, parking… čak je i zgrada starog hotela izgledala veće. Noć je uveliko pala, vrlo malo ljudi je bilo na ulici. Zapalio je cigaretu, uzeo laptop i kljuceve. Izašao je iz kola i čitao natpise po ogromnim bilbordima na parkingu. “Dobrodosli u Glavu”, pisalo je.

    Gladan je. Mada, nedavno je jeo u restoranu kod pumpe, koja se nalazila nedaleko od hotela. Upravo na toj pumpi je prve pare zaradio muljajući prljavom krpom po šoferkama parkiranih automobila, sitniš neki bi dobio kada su vozači masnih ruku i neprijatnih mirisa odlazili sa parkinga. Tamo je danas prvi put jeo. Želeo je sto pored prozora kako bi posmatrao zalazak sunca. Uzeo je crveni, kožni jelovnik i trazio nešto “domaće”. Na meniju punjene pljeskavice i pomfrit, salata sa crnim maslinama, čorba od patke. Ništa sto nije probao i ništa sto mu se jelo. Trazio je kafu i sladoled od zelene jabuke. To je zavoleo još kao dete. Pogledom je prelazio preko stolova, ramova na zidovima, konobarice koja je imala usku crnu suknju i belu košulju, koja je jasno isticala njene grudi. Osetio je da ga privlači.

Kada su mu na klinici popunjavali otpusnu listu, debelim masnim slovima naveli su: ”Ozbiljan oblik sizofrenije koji se manifestuje kroz prijateljstvo sa imaginaranim najboljim prijateljem. Nestabilan. Terapija obavezna”.

Kada je porucio hranu nije bio siguran da je i zaista to uradio. Prijatelj ga je nagovarao da sladoled bude sa prelivom od čokoladnih mrvica, ali se on odlučno protivio tome. Konobarica ga je konacno usluzila. Na rubu njene kecelje ostala je fleka od šlaga.

Nije bio lud. Imao je ljubomornu ženu koja je ipak samo želela njegov novac. Komplikovani poslovi, šifre, tajni sastanci, pranje novca… nikada nikome nije verovao, a morao je nekome da ispriča, pa je tako govorio na glas. Vrlo često je imao monologe u svojoj sobi koju je posebno uredio, izolovao, zaključavao… Nije bio lud. Imao je jednog jedinog prijatelja, ali on je preminuo godinu dana ranije. Zakopali su ga živog-osveta prevarenih kriminalaca. Od tada je sam živeo sa svim informacijama u glavi. Da se nije zatvarao i pričao, ne bi danas ni stigao do ovog mesta. Došao bi on ranije, ali podmititi toliko ljudi je zahtevalo ozbiljniji posao.

Sladoled. Ona. Njene grudi ispred njegovog lica. Mozda je imala šlag na kecelji, ali je u kosi imala vetar. Prelepo je mirisala.
Dugo nije bio sa ženom. Dugo nije bio ni sa ljudima. Dugo nije bio sam sa sobom.

Vetar je, u kući u kojoj je živeo kao dete, donosio miris neba. Ono je nekada bilo plavo, nekada tmurno i crno, ali je uvek bilo prostrano i daleko. Udisao bi miris neba i maštao o vetrenjačama. Ipak, svoju prvu vetrenjaču je video kada je jednom prilikom pratio svog oca koji je šetao sa nekim nepoznatim ljudima. Trčkarao je sakrivajući se po šumi iza stabala i video kako metak pogadja oca u glavu. Njegov otac je tada pao pored vetrenjače…. Zatvorio je oči… Kada se laganim korakom vraćao kući, gledao je u nebo, a ruke je držao na nosu i ustima, kako ne bi zapamtio smrad tog mesta. Taj isti metak srušio je i njegov san o vetrenjačama, neispičan san, nedosanjan san…

    Voleo je tudje mirise, korake, boje. Voleo je tudju kožu. Igrao sa svim onim sto je bilo tudje. I imaginarni prijatelj preko puta njega je bio sada samo stranac. Govorio je jezikom koji ne razume. I jeo je sladoled od čokolade. Dok je pokušavao da shvati reči, javio mu se stomak. Njegovoj bešici je bio potreban vazduh. Nije satima išao, a trebao je. Setio se žene pored puta i nije mu bilo jasno zašto ju je pokupio. Podsetio se koliko su neka ženska tela jeftina. Sa rukom u džepu, krenuo je ka toaletu.

*          *          *

    Hotel. Velika crvena svetleća tabla, natpis da je otvoreno i da imaju sobe. Dok posmatra prizor ispred sebe, pita se da li želi da odsedne na jednom ovakvom mestu. San mu treba i tuširanje hladnom vodom. Stoji. Čeka neki znak, nekoga da mu otvori vrata i kaže da će sve biti u redu, jer svako ima pravo na novi početak, pa tako i on, mislio je. Sve je ostavio iza sebe, pokupio samo nešto novca da ima za gorivo i jeftine hotele. Svega se odrekao što je stekao u svom životu, ali nije jedne jedine stvari – svog prijatelja. Uvek je sa njim. Krenuli su zajedno da traže vetrenjaču, da pokušaju da se sete puta kroz šumu, po osete smrad kojeg se kao dete plašio, da još jednom vidi miris neba iz detinjstva. I onako više ništa nema smisla.

Hotel. Nikada nije ušao.

Put kroz šumu nije našao.

Vetrenjaču više nikada nije video.

Video je samo ukus neba…

Advertisements

Crna torba

18 sep

Ne volim da se pakujem. Torba mi baš iz tog razloga nikada nije totpuno raspakovana. Ne znam gde ću sutra zakoračiti na točkovima, a još manje znam kome ću se vratiti-njima, nama ili tebi. Tebi ću se uvek vratiti. Da, tebi, što sada čitas ove redove, ali znaš da ću se ponakad, na kratko, vratiti i sebi, da vidim i naslikam ti još jedan deo sebe. Reči, olovni vojnici koji marširaju po pravoj liniji… 

Danas sam došla tebi. Ti si poput mene. Upravo sada ostavljaš veliku, crnu torbu u hodniku, preskočićeš je, jer ti više nije potrebna. Kada se samo setim koliko sam ja tako svoja osećanja bacala na hladne pločice ili ih duboko zakopčavala, misleći da nikada neću morati da otvorim, ostavljala u torbu da tako stoje po nekim nepoznatim, mračnim hodnicima. Svetlo mi nije bilo potrebno. Jasno sam ih videla u potpunom mraku. Gledala su me osećanja, smejale mi se uspomene. Svaki put bi pokušale da mi se vrate, čula sam ponekad i krik svih tih uspomena, ali sam samo ćutala. Tišina je i sada…

Pišem tebi, kod tebe sam došla, tako sam odlučila. Ne pitaj odakle ja. Iskreno, zalutala sam, ali to nije prvi put, zar ne? Svratila sam da ti kažem da ugasiš tišinu, otvoriš srce i zaplačeš rečima suza. Prokletno je teško izgovoriti reči. Tebi, kao najboljem licemernom stvoru, govorim da je hrabrost vrlina, a ćutanje mana. To je ono što sam ja naučila iz svoje tišine.

 Zaista ne znam da li sam sada ponela sve što mi je potrebno da ti na trenutak ulepšam dan i kažem – nisi sam! Milioni su poput tebe, milioni duša vole, pate, raduju se, tuguju, ali samo stotine njih će moći da te pogleda u oči, desetine će te možda zagrliti, a samo jedna duša će ti reći „ja sam uz tebe, ja te čuvam“. Ti si to jednom odbacio. Znam kako se osećaš, znam koliko srce sporo kuca kada padne noć. Znam koliko je teško osetiti se prazno i kada nema ko da te drži za ruku dok se lomiš na komade. Tebi pišem. Tebi ostavljem svoje korake, umorne od prašnjavih ulica, tebi ostavljam milje osmeha nepoznatih ljudi. Ne brini, to je onaj najlepši deo mene, priča zbog koje ćeš imati danima osmeh na licu i vetar u leđima. Ali i to će brzo nestati.. Hvala ti što si srećan. To je zapravo smisao života. Osmeh koji ćeš pokloniti drugima. Okreni se, verujem da imaš kome. Ujedamo, kidamo ruke jedni drugima, bacamo žar pod noge, stavljamo masku đavolu kako bi nama bilo bolje. Ti nemoj to više da radiš. Zalutaćeš. Izgubićeš svoj mali svet koji si tako dugo gradio. Tebi pišem, jer znam da znaš – biti čovek je najteže. Čuvam te… Gledam te. 

.vreme je da odem, nisu moje noge navikle na mir…ostavljam ti crnu torbu, otvori je kada ti moja leđa postanu samo sećanje.

Otvorio je torbu, kada sam otišla. Prazna je. Do samog kraja nije znao da sve što je vredno ne može da stane u jednu torbu…..

me

Ništa strašno…

7 feb

       Progoni me san. Ustala sma umorna i uplašena. Ranije mi se to nije dešavalo. Sanjala sam i pre, setila bih se kasnije u toku dana znakova ili ljudi i pokušala da uhvatim značenje sanjanih trenutaka. Više iz zabave, nego što sam zaista verovala u to.  Ovog puta ne moram da tražim, sada mi je u snu sve jasno rečeno…

       Sanjala sam san.

Trčala sam kroz nepoznate gradove, videla razna lica ljudi da bih se nekako odjednom našla u nepoznatoj kući. Sećam se velikih prozora u koje su udarali zraci sunca. Na sredini prazne prostorije nalazio se sto, slika mrtve prirode visila je na belom zidu prošaranom od paučine. Okrenula sam se oko sebe. Nisam znala gde sam.  Vidim ponovo istu sliku – beli zidovi, slika, prozor pun svetlosti. Mir je bio u mom srcu. Ipak je lep san, zar ne? Mir prekida zvuk telefona koji nisam ni primetila da je na stolu. Podigla sam slušalicu.

Halo, rekoh drhatim glasom.

Jasna, ti si? – nepoznati ženski glas, starija osoba, ali veoma prijatna. Osetila sam je na koži… Nisam znala da li da odgovorim.

Da, ja..

Tebe tražim mila, tvoja daleka rođaka.., mislim da mi je polako objasnila i kako smo mi to rođake, ali sam bila i suviše zbunjena da bih zapamtila, .. tvoja rođaka Jelisaveta. Tišina. Mila, zovem te samo da ti kažem, ponovo tišina i moj otkucaj srca, da će ti se nešto strašno… dogoditi. Muk. Ovih dana, nastavila je lagano drhatim glasom, biću mislima uz tebe. Ljubi te tvoja Jelisaveta. Zbogom.

Veza se prekinula. Ustala sam iz kreveta. Sada sam budna.  Potpuno. Krevet prazan. Mobilni isključen. Svetlo ugašeno. Sama sam. Nisam pričala ni sa kim. Ipak..želela sam da saznam razlog njenog dolaska.  Sabrala sam se nekako i poslagala imena svojih rođaka kojih se jedva i sećam, nekih samo iz priče, mamina strana, bakina, tatina.. Sedim na ivici kreveta i dalje po  mraku tražim da mi se pojavi to ime, ime Jelisavata. Ne, ne postoji rođaka sa tim imenom ili je bar meni nepoznata. Slepa ulica. Kakav je to san?

Jutro. I dalje sedim na krevetu, ruke držim u krilu, ne dišem više, kao da čekam da se desi jedan bum i kraj… Nema smisla, pa to je samo glupi san. Ustala sam sva nervozna i neispavana i odlučila da mi počne dan.  Neću dozvoliti da mi se san pojavi na javi.

* * *

Noć. Nemam kuda sad, osim da zatvorim oči posle maratonskog dana. Krevet. Da li ću ponovo pričati sa njom? Oterala sam san sa očiju. Menjam mesto.

Sedim na terasi, slušam nepozante muške glasove, pevaju. Nema vetra večeras i njega sam oterala. Sada je noć mirna. Lepo je, a ja samo razmišljam…prelazim kroz svaki mogući scenario, biram uloge, akcije, drame, pa i komedije koje bi mogle da se odigraju. Psujem sebe što razmišljam o snu.  Sve je to zbog sna.

Spremna sam na sve, još samo da se spakujem.

Progoni me san.

* * *

Stigao me san.

Desilo se nešto što je i rekla, ali nije toliko strašno i nije bila, čak ni mislima uz mene, jer bih osetila to. Desilo se, ispunio se san u koji nisam verovala, san koji mi je samo remetio mir jedno vreme. Desilo se..ništa strašno se nije desilo…

Ja sam nestala.

drem

Krug

6 feb

         Dugo nisam ređala reči na papiru. Posmatrala sam, istraživala, ispitivala, pre svega svoju žensku liniju, a posle i druge… Ne verujem da svi težimo ka istom, ljudi se vole dok se ne upoznaju i svako od nas čuva neku tajnu…duboko u sebi. Šta žene vole, šta želi žena poput mene? Najglasnije se moj glas čuje na spomen rodne ravnopravnosti i kada neko samo spomene da je muška statua najvažniji stub. Borim se protiv toga. Ali, kada ostanem potpuno sama, sama sa sobom i ženom u sebi, u tišini ću priznati – potreban mi je On da me čuva. Ma koliko bolja i lepša, uspešnije bila, gracioniznije hodala od njega po trnju, pa iz kojih god razloga zaslužim taj oreol nad glavom, ništa nema smisla i onu jačinu kada ja, toliko moćnija od njega, postajem samo peščana prašina pod njegovim prstima.

Da, možda je to ljubav. Da, možda sam samo ja takva. Da, možda je sve to samo zabluda. Da li sam samo ja takva?

        Mogu da srušim Bogove, okrenem Sunce ka severu, promenim tok reke, ali u jednom oku izgledam tako malo i obično, izgledam toliko vredno. Životinje imaju svog vođu, uragan ima svoje nebo koje ga vodi, ptice lete jedna iza druge slušajući vetar, voda teče posle prve kapi… Nismo rođeni da umremo sami, nismo rođeni da budemo najači, tu smo da hodamo sa slabijima. Na kraju krajeva, uvek je jedan novi početak. Spakovaću svoje uspehe, snagu, poraze, ljubav, svoju krunu od oblaka i u njegovom zagrljaju pronaći ću razlog da ponovo dišem.

 

images

..nije život stvar

7 maj

….kad padneš, dočekaj se sa osmehom..za mene…zbog sebe…

Oprostila sam sa njom i ušla u nepoznato. Ne mogu da opišem šta sam tada osećala, tražila sam reči, ali kao da ne postoje. U meni se igrao strah, pa tuga, neverica, i život se igrao sa mnom. Predala sam papire, soba broj 1. Stavila sam svoje stvari na krevet i nasmejala se ljubičastoj posteljini; ponegde izgužvana, jedva vidljivi po koji trag izbeljivača, na krajevima je pisalo IF;  i mirisu koji mi je razdirao pluća. Osetila sam ukus, gorčinu, a pre svega suze koje nisu bile na mom licu, samo su nevidljivo staje na uglu mojih očiju. Zenice mi više nisu bile otvorene, samo je crvenilo pokazivalo koliko se zapravo gubim. Uvek sam bila suviše osetljiva i ako sam znala da sam jaka kao crna stena. Voda je duboka, pa se često stena ne vidi…Poređala sam svoje stvari u jednu fioku, stavila knjige, flašiću sa vodom, šolju, hemijsku olovku i torbu lagano spustila pored kreveta plašeći se da je ne slomim. Sela sam na ivicu kreveta, odbijajući da podignem noge i opružim telo, a bila sam tako umorna i iscrpljena, tako jadna i sama, iako je pored mene bilo još ljudskih duša. Nisam želela da zatvorim oči pre nego što pošaljem poruku.   Svi smo mi smrtnici, svi smo mi grešnici. Svi smo mi osuđeni… Ostavila sam ponos i sramotu ispred vrata sa brojem i nisam želela da se pomolim. Zaključala sam Boga odbijajući da mi pomogne, to je samo mogao neko drugi.

I to se završilo. Sve je sada iza nas. Sve je sada ispred nas. Kažu kada se jedna vrata zatvore, uvek se druga otvore. Samo želim da neke slike nestanu, samo želim da ljudska duša zauvek ostane ljudska i da je niko nikada ne uzme, jer nema niko prava na to.
Nisam morala, ali sam ostavila otvorena vrata od sobe, čak sam se i okrenulu i pogledala sliku koje sam se plašila i grozila, slike od koje mi je bilo muka i jeza me hvatala. Tako sam pogrešila…
Žao mi je što nisam uspela da sakrijem sva svoja osećanja, žao mi je što nisam mogla da se naviknem, ali takva sam. Sada je sve u meni drugačije, ali ja sam i dalje ona ista. Ipak bih volela da sačuvam ono nešto lepo u sebi, i držim još sve to nekako, ali ispustiću to uskoro osećam, urezalo mi se u ruke, kao da držim zmaja i želim da što više leti, sa svim onim šarenim bojama, ali moj je i dalje nekako ljubičast, i znam da će uskoro zaduvati nepodnošljiv bol i da će, moj mali zmaj, odleti i poneće deo mene. Volela bih da ga neko uhvati i čuva, kao što sam ja negovalo osećanja u sebi, ono sto sam nasledila genima i ono malo što mi Bog dao.
Stidim se svoje slabosti, stidim se slabih suza koja sam delila sa drugima kad nisam smela, kad sam morala da budem jaka i kad sam trebala da pokažem da sam čovek, a ne dete koje ne može da prihvati… Ali zašto da se stidim, pa čovek sam možda je moje meso drugačije, ali krv nam je svima ista, često poteče i malo otrova i šećera našim venama…
I to se, nekako, završilo. Tuga kao svaka druga. Sreća kao nada. Ljubav kao lek. Odrasla sam onog momenta kada sam zakoračila u zelenu travu i pogledala mutno nebo. Kiša je padala. Postoji i mala trema da će mi jednom zatrebati dete u meni, ali sam rešila da je uspavam malo, jer je život suviše surov i težak i ne mogu da se …probudiću je ponovo kada osetim da je bezbedno ponovo se tako osećati…kao dete.
Neka još danas suze teku, neka operu svako zlo koje sam dodirnula, neka opere i bol i slabost koju sam osetila i gorčinu zbog koje nisam spavala, neka kiša uništi i mirise od kojih sam drhtala, a nisam smela, trebala sam da se ugrejem i osmehnem… trebala sam, ali nisam. Voda će isprati sve, vreme će polomiti sve uspomene kao što lomi i duh, ali neće uspeti da promeni nečiju sudbinu i izleči rane. Nažalost…
Slike ostaju, jer mogu da me dočekaju, mogu da srede i tebe, jednog dana, i tada se možemo u ramu zajedno gledati, ali moj će biti veseo, ljubičast, jer ja sam živela srećna. I ti ćeš. I oni će.
….i na kraju pesma za početak..za ljude koje je dočekalo malo tuge i nevolje..za decu koja nemaju sve ono što ja imam..za njih koji su me trpeli i brinuli…za tebe koji si mi pomogao, a možda to ni ne znaš.. Volim te.  Hvala!

 

‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you…

5 feb

Bio je predivan dan, rado sam ga provela spavajući. Tako sam se fino naspavala, ne želim nisakim govoriti, jako mi je fino u tišini, bez ljudi, s mojim „vitaminima“, samoćom i mirom. Ommmmm. . . Tišina je kao hrana. Treba je nekad uzimati u većim količinama… „Uvek priušti sebi da ti prvo dobro jutro poželi neko ko te voli“, upamtila sam ovaj citat od drugarice, koja ga je cesto ponavaljala prethodnih nekoliko dana. . …
Imala je iritirajuci osmeh na licu, svi desni joj se vide kad se tako nasmeje, a rupice na obrazima zaigraju neponovljivi ples. Isla mi je na zivce, zaista, ali nisam imala snage da joj kazem da je nevidjena curka. Ustvar, ipak je vidjena curkica, ja sam je licno videla nekoliko miliona puta i to u raznim izdanjima. Poslednji put je bila i pijana kao curka, tako da joj ime bas prilici 🙂
No, ovaj put je ime potvrdila, jer se pored ponasanja, i osecala kao curka. Smrdela je na prevaru. Sve je pocelo sa citatom koji je ponavljala tokom duugeee voznje kolima. Doslo mi je da stanem, uhvatim je za ruku, izbacim napolje, nezno udarim po obrazu i odem, ali je u mojoj glavi sladji bio prizor njene curkaste glave koju je izbacila kroz prozor, dok joj vetar ludacki prave sare po licu, toliko je crvena od udaraca dok idemo velikom brzinom autoputem. Ne, nisam joj to uradila, ali ne iz razloga sto mi je bilo zao, nego iskreno nisam imala snage da je podignem. I ugojila se kao curka.
I tako je moja curkica cvrkutala oko moje glave kako i ja moram sebi da priustim divna, romanticna jutra sa dragim, i da cu tako manje biti nervozna i necu imati kada da zvacem cokoladice. Bas me zanima sta je mislila da ce ubiti moju nervozu i sta bi drugo mogla da zvacem osim cokoladica?! I ja uopste nisam bila nervozna! Osim sto mi je drzala lekciju od ljubavi, i dalje je bila ubedjena da nisam romanticna vise, neprestano mi je duvala dim od cigarete u lice. Smorila me do bola!

Ne znam zasto sam se setila njenih reci. Jesam se sada probudila i koliko vidim podne je davno proslo. Nije jutro, tako da nema potrebe da mi pozeli neko dobro jutro. Setila sam se! On me voli! Ipak postoji neko ko me voli nekih dvadesetak godina, neko kome sam uvek lepa i mrsava, neko kome se moja jutarnja frizura ni malo ne razlikuje od onih sto visoko nose holivuduske dive na crvenom tepihu, postoji neko ko me poljubi cim otvorim oci, a ni zube nisam oprala. U momentu sam skocila iz kreveta, sklonila odecu od sinoc koju sam bacila na pod, cipele, zapela za kesicu sa smecem, nemam pojma odakle se to naslo na podu, i tada sam ugledala njega! Odmah sam imala osmeh na licu i neku toplinu oko srca, a nije morao da progovori ni rec. Tacnije za sve ove godine nije mnogo pricao i uvek se nalazi na jednom istom mestu. Ponosno stoji i voli me. Zove se ogledalo! Moja jedina narcisna i uzvracena ljubav. Sto me vise bude zeleo ja cu mu dolaziti. Koliko god puta da mi pokaze da sam divna, vise cu ga voleti. Imamo savrsenu vezu! ‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you… Zamišl​jam kako bi bilo lepo da bar jednom imam ludo veče puno slatkih i nepredvidivih uzbuđenja,kao pozoriste: ako je predstava dosadna, mogu izaći..a onda mi neki glas u pozadini govori: ne,ne,ti voliš da se mučiš u pozorištu. Ostaješ do kraja!
Ni pozoriste vise nije popularno u mom zivotu. Predstave su tako dosadne da svi odu pre kraja. Sve sam izgubila u jednom danu… ali kazu da ono sto pripada samo tebi, nikada ne mozes da izgubis… Ne znam zasto sam sve ovo napisala…kada ja odovno nista ne posedujem…kako god..sta god..

Posveceno mojoj Curkici

love u so much!

25

29 jan

Neverovatna hladnoca na njegovim rukama. Desilo se upravo ono cega se najvise plasio u zivotu, ali nije smeo nikome da prizna.  Kap suze palo je na lice njegove zene. Drhtao je. Kako sada da cuje ono sto ima da joj kaze, a nikada nije izgovorio, pa ni tokom 25 godina braka. Setio se da je to rekao jednom, tople letnje veceri, izgovorio je te reci samo da bi prvi put osetio toplinu zenskog tela. Ozenio se tom istom zenom, te iste godine kad je pao prvi sneg. Bila je trudna. Te iste zime, uzivao je sa jos mnogim zenama, vreme provodio u kafani, pio votku sa malo leda I pusio. Dolazio je kuci pred zoru. Ona tada nista nije pitala. Bila je srecna sto ga vidi, poljubila bi ga, a potom pokrila njega I svoj stomak, kako bi njena dva voljena bica mirno spavala.
Rodila mu dva sina, odhranila, radila sve sama I cak pomagala drugima. Uvek je imao ciste kosulje uredno poredjane  u starom ormanu, gde je visila grancica lavande – protiv moljaca, govorila je. Prolazile su godine… ona uvek vedra I nasmejana, ona uvek nezna.

***

A ja idiot mrtav pijan spustio bi glavu u njeno krilo. Milovala mi kosu koja je smrdela na duvan, skidala kosulju na kojoj su bili tragovi zenskog parfema,  a na vrat bi mi stavila hladan oblog kako bi mi glava manje zvonila…
Jedne veceri me videla sa komsinicom, slobodnom raspustenicom, bujnih grudi, plave kose I kratom suknjom. Bolelo me uvo tada. Sta ima udata zena da luta nocu?
Vodila je starijeg sina kod lekara… nije me te noci poljubila kad sam lupio vratima I besno bacio blatnjave cipele na sred spavace sobe. Bio sam spreman na svadju, ali je sin spavao u nasem krevetu. Nije me te noci poljubila, ali sam pred san, osetio njene nezne ruke  na svom licu…

Sta cu sada? Zelim votku sa malo leda.
Kako da izgovorim te dve reci? Nemam snage. Bio sam mangup, ali za ovo nemam petlju. Mozda me nece cuti… Setio sam se da me samo jednom trazila u kafani. Da, bila je zima, sneg, tog dana mi mrsko bilo da cepam drva… video sam je kroz kafansko prozorce, a krv mi se iz medjunozja popela u lice. Mislio sam da cu je ubiti ako samo jednom nogom kroci u birc. Sa maramom na glavi, plavim izlizanim kaputom, crnim cizmama…stajala je tako kako andjeo bledog lica I crvenih usana. Cuo sam sitne korake I svoje ime. Ali kako je stajala pored mene kada je gledam napolju?  Prokleti alkohol. Dovela je sina u sred noci, da mi kaze da mi majka umire…

To je zapravo sve cega se secam poslednjih 25 godina braka? Osecam samo strah kako cu sutra sam spremiti dorucak. Ona ce duze spavati… ta divna zena koja me toliko volela, sve mi je davno oprostila. Ne drhti vise, ugrejao sam joj lice I umio je suzama. Necu joj reci te dve reci, necu joj reci da je volim… reci cu joj to kad je pogledam u oci, na nekom lepsem mestu..samo da ne bude zima.. ali ona sada jedno mora da cuje, mora da cuje te dve reci, zasluzila je…draga moja…ZBOGOM, OPROSTI!