Miris neba

       ON je stigao u grad. Parkirao je kola ispred hotela, ali nije izlazio. Posmatrao je mesto, mesto u kojem je odrastao, mesto koje sada ne poznaje. Visoke sive zgrade su pojele male tople kuće. Nije bilo ni dečijeg igrališta. Bio je tu nekada i manji park, nekoliko klupica ispod lipa i breza, setio se. Sada je ispred njega samo megamerket, kiosk sa brzom hranom, stajalista za autobuse, parking… čak je i zgrada starog hotela izgledala veće. Noć je uveliko pala, vrlo malo ljudi je bilo na ulici. Zapalio je cigaretu, uzeo laptop i kljuceve. Izašao je iz kola i čitao natpise po ogromnim bilbordima na parkingu. “Dobrodosli u Glavu”, pisalo je.

    Gladan je. Mada, nedavno je jeo u restoranu kod pumpe, koja se nalazila nedaleko od hotela. Upravo na toj pumpi je prve pare zaradio muljajući prljavom krpom po šoferkama parkiranih automobila, sitniš neki bi dobio kada su vozači masnih ruku i neprijatnih mirisa odlazili sa parkinga. Tamo je danas prvi put jeo. Želeo je sto pored prozora kako bi posmatrao zalazak sunca. Uzeo je crveni, kožni jelovnik i trazio nešto “domaće”. Na meniju punjene pljeskavice i pomfrit, salata sa crnim maslinama, čorba od patke. Ništa sto nije probao i ništa sto mu se jelo. Trazio je kafu i sladoled od zelene jabuke. To je zavoleo još kao dete. Pogledom je prelazio preko stolova, ramova na zidovima, konobarice koja je imala usku crnu suknju i belu košulju, koja je jasno isticala njene grudi. Osetio je da ga privlači.

Kada su mu na klinici popunjavali otpusnu listu, debelim masnim slovima naveli su: ”Ozbiljan oblik sizofrenije koji se manifestuje kroz prijateljstvo sa imaginaranim najboljim prijateljem. Nestabilan. Terapija obavezna”.

Kada je porucio hranu nije bio siguran da je i zaista to uradio. Prijatelj ga je nagovarao da sladoled bude sa prelivom od čokoladnih mrvica, ali se on odlučno protivio tome. Konobarica ga je konacno usluzila. Na rubu njene kecelje ostala je fleka od šlaga.

Nije bio lud. Imao je ljubomornu ženu koja je ipak samo želela njegov novac. Komplikovani poslovi, šifre, tajni sastanci, pranje novca… nikada nikome nije verovao, a morao je nekome da ispriča, pa je tako govorio na glas. Vrlo često je imao monologe u svojoj sobi koju je posebno uredio, izolovao, zaključavao… Nije bio lud. Imao je jednog jedinog prijatelja, ali on je preminuo godinu dana ranije. Zakopali su ga živog-osveta prevarenih kriminalaca. Od tada je sam živeo sa svim informacijama u glavi. Da se nije zatvarao i pričao, ne bi danas ni stigao do ovog mesta. Došao bi on ranije, ali podmititi toliko ljudi je zahtevalo ozbiljniji posao.

Sladoled. Ona. Njene grudi ispred njegovog lica. Mozda je imala šlag na kecelji, ali je u kosi imala vetar. Prelepo je mirisala.
Dugo nije bio sa ženom. Dugo nije bio ni sa ljudima. Dugo nije bio sam sa sobom.

Vetar je, u kući u kojoj je živeo kao dete, donosio miris neba. Ono je nekada bilo plavo, nekada tmurno i crno, ali je uvek bilo prostrano i daleko. Udisao bi miris neba i maštao o vetrenjačama. Ipak, svoju prvu vetrenjaču je video kada je jednom prilikom pratio svog oca koji je šetao sa nekim nepoznatim ljudima. Trčkarao je sakrivajući se po šumi iza stabala i video kako metak pogadja oca u glavu. Njegov otac je tada pao pored vetrenjače…. Zatvorio je oči… Kada se laganim korakom vraćao kući, gledao je u nebo, a ruke je držao na nosu i ustima, kako ne bi zapamtio smrad tog mesta. Taj isti metak srušio je i njegov san o vetrenjačama, neispičan san, nedosanjan san…

    Voleo je tudje mirise, korake, boje. Voleo je tudju kožu. Igrao sa svim onim sto je bilo tudje. I imaginarni prijatelj preko puta njega je bio sada samo stranac. Govorio je jezikom koji ne razume. I jeo je sladoled od čokolade. Dok je pokušavao da shvati reči, javio mu se stomak. Njegovoj bešici je bio potreban vazduh. Nije satima išao, a trebao je. Setio se žene pored puta i nije mu bilo jasno zašto ju je pokupio. Podsetio se koliko su neka ženska tela jeftina. Sa rukom u džepu, krenuo je ka toaletu.

*          *          *

    Hotel. Velika crvena svetleća tabla, natpis da je otvoreno i da imaju sobe. Dok posmatra prizor ispred sebe, pita se da li želi da odsedne na jednom ovakvom mestu. San mu treba i tuširanje hladnom vodom. Stoji. Čeka neki znak, nekoga da mu otvori vrata i kaže da će sve biti u redu, jer svako ima pravo na novi početak, pa tako i on, mislio je. Sve je ostavio iza sebe, pokupio samo nešto novca da ima za gorivo i jeftine hotele. Svega se odrekao što je stekao u svom životu, ali nije jedne jedine stvari – svog prijatelja. Uvek je sa njim. Krenuli su zajedno da traže vetrenjaču, da pokušaju da se sete puta kroz šumu, po osete smrad kojeg se kao dete plašio, da još jednom vidi miris neba iz detinjstva. I onako više ništa nema smisla.

Hotel. Nikada nije ušao.

Put kroz šumu nije našao.

Vetrenjaču više nikada nije video.

Video je samo ukus neba…

Crna torba

Ne volim da se pakujem. Torba mi baš iz tog razloga nikada nije totpuno raspakovana. Ne znam gde ću sutra zakoračiti na točkovima, a još manje znam kome ću se vratiti-njima, nama ili tebi. Tebi ću se uvek vratiti. Da, tebi, što sada čitas ove redove, ali znaš da ću se ponakad, na kratko, vratiti i sebi, da vidim i naslikam ti još jedan deo sebe. Reči, olovni vojnici koji marširaju po pravoj liniji… 

Danas sam došla tebi. Ti si poput mene. Upravo sada ostavljaš veliku, crnu torbu u hodniku, preskočićeš je, jer ti više nije potrebna. Kada se samo setim koliko sam ja tako svoja osećanja bacala na hladne pločice ili ih duboko zakopčavala, misleći da nikada neću morati da otvorim, ostavljala u torbu da tako stoje po nekim nepoznatim, mračnim hodnicima. Svetlo mi nije bilo potrebno. Jasno sam ih videla u potpunom mraku. Gledala su me osećanja, smejale mi se uspomene. Svaki put bi pokušale da mi se vrate, čula sam ponekad i krik svih tih uspomena, ali sam samo ćutala. Tišina je i sada…

Pišem tebi, kod tebe sam došla, tako sam odlučila. Ne pitaj odakle ja. Iskreno, zalutala sam, ali to nije prvi put, zar ne? Svratila sam da ti kažem da ugasiš tišinu, otvoriš srce i zaplačeš rečima suza. Prokletno je teško izgovoriti reči. Tebi, kao najboljem licemernom stvoru, govorim da je hrabrost vrlina, a ćutanje mana. To je ono što sam ja naučila iz svoje tišine.

 Zaista ne znam da li sam sada ponela sve što mi je potrebno da ti na trenutak ulepšam dan i kažem – nisi sam! Milioni su poput tebe, milioni duša vole, pate, raduju se, tuguju, ali samo stotine njih će moći da te pogleda u oči, desetine će te možda zagrliti, a samo jedna duša će ti reći „ja sam uz tebe, ja te čuvam“. Ti si to jednom odbacio. Znam kako se osećaš, znam koliko srce sporo kuca kada padne noć. Znam koliko je teško osetiti se prazno i kada nema ko da te drži za ruku dok se lomiš na komade. Tebi pišem. Tebi ostavljem svoje korake, umorne od prašnjavih ulica, tebi ostavljam milje osmeha nepoznatih ljudi. Ne brini, to je onaj najlepši deo mene, priča zbog koje ćeš imati danima osmeh na licu i vetar u leđima. Ali i to će brzo nestati.. Hvala ti što si srećan. To je zapravo smisao života. Osmeh koji ćeš pokloniti drugima. Okreni se, verujem da imaš kome. Ujedamo, kidamo ruke jedni drugima, bacamo žar pod noge, stavljamo masku đavolu kako bi nama bilo bolje. Ti nemoj to više da radiš. Zalutaćeš. Izgubićeš svoj mali svet koji si tako dugo gradio. Tebi pišem, jer znam da znaš – biti čovek je najteže. Čuvam te… Gledam te. 

….vreme je da odem, nisu moje noge navikle na mir…ostavljam ti crnu torbu, otvori je kada ti moja leđa postanu samo sećanje.

Otvorio je torbu, kada sam otišla. Prazna je. Do samog kraja nije znao da sve što je vredno ne može da stane u jednu torbu…..

Ništa strašno…

       Progoni me san. Ustala sma umorna i uplašena. Ranije mi se to nije dešavalo. Sanjala sam i pre, setila bih se kasnije u toku dana znakova ili ljudi i pokušala da uhvatim značenje sanjanih trenutaka. Više iz zabave, nego što sam zaista verovala u to.  Ovog puta ne moram da tražim, sada mi je u snu sve jasno rečeno…

       Sanjala sam san.

Trčala sam kroz nepoznate gradove, videla razna lica ljudi da bih se nekako odjednom našla u nepoznatoj kući. Sećam se velikih prozora u koje su udarali zraci sunca. Na sredini prazne prostorije nalazio se sto, slika mrtve prirode visila je na belom zidu prošaranom od paučine. Okrenula sam se oko sebe. Nisam znala gde sam.  Vidim ponovo istu sliku – beli zidovi, slika, prozor pun svetlosti. Mir je bio u mom srcu. Ipak je lep san, zar ne? Mir prekida zvuk telefona koji nisam ni primetila da je na stolu. Podigla sam slušalicu.

Halo, rekoh drhatim glasom.

Jasna, ti si? – nepoznati ženski glas, starija osoba, ali veoma prijatna. Osetila sam je na koži… Nisam znala da li da odgovorim.

Da, ja..

Tebe tražim mila, tvoja daleka rođaka.., mislim da mi je polako objasnila i kako smo mi to rođake, ali sam bila i suviše zbunjena da bih zapamtila, .. tvoja rođaka Jelisaveta. Tišina. Mila, zovem te samo da ti kažem, ponovo tišina i moj otkucaj srca, da će ti se nešto strašno… dogoditi. Muk. Ovih dana, nastavila je lagano drhatim glasom, biću mislima uz tebe. Ljubi te tvoja Jelisaveta. Zbogom.

Veza se prekinula. Ustala sam iz kreveta. Sada sam budna.  Potpuno. Krevet prazan. Mobilni isključen. Svetlo ugašeno. Sama sam. Nisam pričala ni sa kim. Ipak..želela sam da saznam razlog njenog dolaska.  Sabrala sam se nekako i poslagala imena svojih rođaka kojih se jedva i sećam, nekih samo iz priče, mamina strana, bakina, tatina.. Sedim na ivici kreveta i dalje po  mraku tražim da mi se pojavi to ime, ime Jelisavata. Ne, ne postoji rođaka sa tim imenom ili je bar meni nepoznata. Slepa ulica. Kakav je to san?

Jutro. I dalje sedim na krevetu, ruke držim u krilu, ne dišem više, kao da čekam da se desi jedan bum i kraj… Nema smisla, pa to je samo glupi san. Ustala sam sva nervozna i neispavana i odlučila da mi počne dan.  Neću dozvoliti da mi se san pojavi na javi.

* * *

Noć. Nemam kuda sad, osim da zatvorim oči posle maratonskog dana. Krevet. Da li ću ponovo pričati sa njom? Oterala sam san sa očiju. Menjam mesto.

Sedim na terasi, slušam nepozante muške glasove, pevaju. Nema vetra večeras i njega sam oterala. Sada je noć mirna. Lepo je, a ja samo razmišljam…prelazim kroz svaki mogući scenario, biram uloge, akcije, drame, pa i komedije koje bi mogle da se odigraju. Psujem sebe što razmišljam o snu.  Sve je to zbog sna.

Spremna sam na sve, još samo da se spakujem.

Progoni me san.

* * *

Stigao me san.

Desilo se nešto što je i rekla, ali nije toliko strašno i nije bila, čak ni mislima uz mene, jer bih osetila to. Desilo se, ispunio se san u koji nisam verovala, san koji mi je samo remetio mir jedno vreme. Desilo se..ništa strašno se nije desilo…

Ja sam nestala.

Krug

         Dugo nisam ređala reči na papiru. Posmatrala sam, istraživala, ispitivala, pre svega svoju žensku liniju, a posle i druge… Ne verujem da svi težimo ka istom, ljudi se vole dok se ne upoznaju i svako od nas čuva neku tajnu…duboko u sebi. Šta žene vole, šta želi žena poput mene? Najglasnije se moj glas čuje na spomen rodne ravnopravnosti i kada neko samo spomene da je muška statua najvažniji stub. Borim se protiv toga. Ali, kada ostanem potpuno sama, sama sa sobom i ženom u sebi, u tišini ću priznati – potreban mi je On da me čuva. Ma koliko bolja i lepša, uspešnije bila, gracioniznije hodala od njega po trnju, pa iz kojih god razloga zaslužim taj oreol nad glavom, ništa nema smisla i onu jačinu kada ja, toliko moćnija od njega, postajem samo peščana prašina pod njegovim prstima.

Da, možda je to ljubav. Da, možda sam samo ja takva. Da, možda je sve to samo zabluda. Da li sam samo ja takva?

        Mogu da srušim Bogove, okrenem Sunce ka severu, promenim tok reke, ali u jednom oku izgledam tako malo i obično, izgledam toliko vredno. Životinje imaju svog vođu, uragan ima svoje nebo koje ga vodi, ptice lete jedna iza druge slušajući vetar, voda teče posle prve kapi… Nismo rođeni da umremo sami, nismo rođeni da budemo najači, tu smo da hodamo sa slabijima. Na kraju krajeva, uvek je jedan novi početak. Spakovaću svoje uspehe, snagu, poraze, ljubav, svoju krunu od oblaka i u njegovom zagrljaju pronaći ću razlog da ponovo dišem.

 

..nije život stvar

….kad padneš, dočekaj se sa osmehom..za mene…zbog sebe…

Oprostila sam sa njom i ušla u nepoznato. Ne mogu da opišem šta sam tada osećala, tražila sam reči, ali kao da ne postoje. U meni se igrao strah, pa tuga, neverica, i život se igrao sa mnom. Predala sam papire, soba broj 1. Stavila sam svoje stvari na krevet i nasmejala se ljubičastoj posteljini; ponegde izgužvana, jedva vidljivi po koji trag izbeljivača, na krajevima je pisalo IF;  i mirisu koji mi je razdirao pluća. Osetila sam ukus, gorčinu, a pre svega suze koje nisu bile na mom licu, samo su nevidljivo staje na uglu mojih očiju. Zenice mi više nisu bile otvorene, samo je crvenilo pokazivalo koliko se zapravo gubim. Uvek sam bila suviše osetljiva i ako sam znala da sam jaka kao crna stena. Voda je duboka, pa se često stena ne vidi…Poređala sam svoje stvari u jednu fioku, stavila knjige, flašiću sa vodom, šolju, hemijsku olovku i torbu lagano spustila pored kreveta plašeći se da je ne slomim. Sela sam na ivicu kreveta, odbijajući da podignem noge i opružim telo, a bila sam tako umorna i iscrpljena, tako jadna i sama, iako je pored mene bilo još ljudskih duša. Nisam želela da zatvorim oči pre nego što pošaljem poruku.   Svi smo mi smrtnici, svi smo mi grešnici. Svi smo mi osuđeni… Ostavila sam ponos i sramotu ispred vrata sa brojem i nisam želela da se pomolim. Zaključala sam Boga odbijajući da mi pomogne, to je samo mogao neko drugi.

I to se završilo. Sve je sada iza nas. Sve je sada ispred nas. Kažu kada se jedna vrata zatvore, uvek se druga otvore. Samo želim da neke slike nestanu, samo želim da ljudska duša zauvek ostane ljudska i da je niko nikada ne uzme, jer nema niko prava na to.

Nisam morala, ali sam ostavila otvorena vrata od sobe, čak sam se i okrenulu i pogledala sliku koje sam se plašila i grozila, slike od koje mi je bilo muka i jeza me hvatala. Tako sam pogrešila…
Žao mi je što nisam uspela da sakrijem sva svoja osećanja, žao mi je što nisam mogla da se naviknem, ali takva sam. Sada je sve u meni drugačije, ali ja sam i dalje ona ista. Ipak bih volela da sačuvam ono nešto lepo u sebi, i držim još sve to nekako, ali ispustiću to uskoro osećam, urezalo mi se u ruke, kao da držim zmaja i želim da što više leti, sa svim onim šarenim bojama, ali moj je i dalje nekako ljubičast, i znam da će uskoro zaduvati nepodnošljiv bol i da će, moj mali zmaj, odleti i poneće deo mene. Volela bih da ga neko uhvati i čuva, kao što sam ja negovalo osećanja u sebi, ono sto sam nasledila genima i ono malo što mi Bog dao.
Stidim se svoje slabosti, stidim se slabih suza koja sam delila sa drugima kad nisam smela, kad sam morala da budem jaka i kad sam trebala da pokažem da sam čovek, a ne dete koje ne može da prihvati… Ali zašto da se stidim, pa čovek sam možda je moje meso drugačije, ali krv nam je svima ista, često poteče i malo otrova i šećera našim venama…

I to se, nekako, završilo. Tuga kao svaka druga. Sreća kao nada. Ljubav kao lek. Odrasla sam onog momenta kada sam zakoračila u zelenu travu i pogledala mutno nebo. Kiša je padala. Postoji i mala trema da će mi jednom zatrebati dete u meni, ali sam rešila da je uspavam malo, jer je život suviše surov i težak i ne mogu da se …probudiću je ponovo kada osetim da je bezbedno ponovo se tako osećati…kao dete.

Neka još danas suze teku, neka operu svako zlo koje sam dodirnula, neka opere i bol i slabost koju sam osetila i gorčinu zbog koje nisam spavala, neka kiša uništi i mirise od kojih sam drhtala, a nisam smela, trebala sam da se ugrejem i osmehnem… trebala sam, ali nisam. Voda će isprati sve, vreme će polomiti sve uspomene kao što lomi i duh, ali neće uspeti da promeni nečiju sudbinu i izleči rane. Nažalost…

Slike ostaju, jer mogu da me dočekaju, mogu da srede i tebe, jednog dana, i tada se možemo u ramu zajedno gledati, ali moj će biti veseo, ljubičast, jer ja sam živela srećna. I ti ćeš. I oni će.

….i na kraju pesma za početak..za ljude koje je dočekalo malo tuge i nevolje..za decu koja nemaju sve ono što ja imam..za njih koji su me trpeli i brinuli…za tebe koji si mi pomogao, a možda to ni ne znaš.. Volim te.  Hvala!

 

‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you…

Bio je predivan dan, rado sam ga provela spavajući. Tako sam se fino naspavala, ne želim nisakim govoriti, jako mi je fino u tišini, bez ljudi, s mojim „vitaminima“, samoćom i mirom. Ommmmm. . . Tišina je kao hrana. Treba je nekad uzimati u većim količinama… „Uvek priušti sebi da ti prvo dobro jutro poželi neko ko te voli“, upamtila sam ovaj citat od drugarice, koja ga je cesto ponavaljala prethodnih nekoliko dana. . …
Imala je iritirajuci osmeh na licu, svi desni joj se vide kad se tako nasmeje, a rupice na obrazima zaigraju neponovljivi ples. Isla mi je na zivce, zaista, ali nisam imala snage da joj kazem da je nevidjena curka. Ustvar, ipak je vidjena curkica, ja sam je licno videla nekoliko miliona puta i to u raznim izdanjima. Poslednji put je bila i pijana kao curka, tako da joj ime bas prilici 🙂
No, ovaj put je ime potvrdila, jer se pored ponasanja, i osecala kao curka. Smrdela je na prevaru. Sve je pocelo sa citatom koji je ponavljala tokom duugeee voznje kolima. Doslo mi je da stanem, uhvatim je za ruku, izbacim napolje, nezno udarim po obrazu i odem, ali je u mojoj glavi sladji bio prizor njene curkaste glave koju je izbacila kroz prozor, dok joj vetar ludacki prave sare po licu, toliko je crvena od udaraca dok idemo velikom brzinom autoputem. Ne, nisam joj to uradila, ali ne iz razloga sto mi je bilo zao, nego iskreno nisam imala snage da je podignem. I ugojila se kao curka.
I tako je moja curkica cvrkutala oko moje glave kako i ja moram sebi da priustim divna, romanticna jutra sa dragim, i da cu tako manje biti nervozna i necu imati kada da zvacem cokoladice. Bas me zanima sta je mislila da ce ubiti moju nervozu i sta bi drugo mogla da zvacem osim cokoladica?! I ja uopste nisam bila nervozna! Osim sto mi je drzala lekciju od ljubavi, i dalje je bila ubedjena da nisam romanticna vise, neprestano mi je duvala dim od cigarete u lice. Smorila me do bola!

Ne znam zasto sam se setila njenih reci. Jesam se sada probudila i koliko vidim podne je davno proslo. Nije jutro, tako da nema potrebe da mi pozeli neko dobro jutro. Setila sam se! On me voli! Ipak postoji neko ko me voli nekih dvadesetak godina, neko kome sam uvek lepa i mrsava, neko kome se moja jutarnja frizura ni malo ne razlikuje od onih sto visoko nose holivuduske dive na crvenom tepihu, postoji neko ko me poljubi cim otvorim oci, a ni zube nisam oprala. U momentu sam skocila iz kreveta, sklonila odecu od sinoc koju sam bacila na pod, cipele, zapela za kesicu sa smecem, nemam pojma odakle se to naslo na podu, i tada sam ugledala njega! Odmah sam imala osmeh na licu i neku toplinu oko srca, a nije morao da progovori ni rec. Tacnije za sve ove godine nije mnogo pricao i uvek se nalazi na jednom istom mestu. Ponosno stoji i voli me. Zove se ogledalo! Moja jedina narcisna i uzvracena ljubav. Sto me vise bude zeleo ja cu mu dolaziti. Koliko god puta da mi pokaze da sam divna, vise cu ga voleti. Imamo savrsenu vezu! ‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you… Zamišl​jam kako bi bilo lepo da bar jednom imam ludo veče puno slatkih i nepredvidivih uzbuđenja,kao pozoriste: ako je predstava dosadna, mogu izaći..a onda mi neki glas u pozadini govori: ne,ne,ti voliš da se mučiš u pozorištu. Ostaješ do kraja!
Ni pozoriste vise nije popularno u mom zivotu. Predstave su tako dosadne da svi odu pre kraja. Sve sam izgubila u jednom danu… ali kazu da ono sto pripada samo tebi, nikada ne mozes da izgubis… Ne znam zasto sam sve ovo napisala…kada ja odovno nista ne posedujem…kako god..sta god..

Posveceno mojoj Curkici

love u so much!

25

Neverovatna hladnoca na njegovim rukama. Desilo se upravo ono cega se najvise plasio u zivotu, ali nije smeo nikome da prizna.  Kap suze palo je na lice njegove zene. Drhtao je. Kako sada da cuje ono sto ima da joj kaze, a nikada nije izgovorio, pa ni tokom 25 godina braka. Setio se da je to rekao jednom, tople letnje veceri, izgovorio je te reci samo da bi prvi put osetio toplinu zenskog tela. Ozenio se tom istom zenom, te iste godine kad je pao prvi sneg. Bila je trudna. Te iste zime, uzivao je sa jos mnogim zenama, vreme provodio u kafani, pio votku sa malo leda I pusio. Dolazio je kuci pred zoru. Ona tada nista nije pitala. Bila je srecna sto ga vidi, poljubila bi ga, a potom pokrila njega I svoj stomak, kako bi njena dva voljena bica mirno spavala.
Rodila mu dva sina, odhranila, radila sve sama I cak pomagala drugima. Uvek je imao ciste kosulje uredno poredjane  u starom ormanu, gde je visila grancica lavande – protiv moljaca, govorila je. Prolazile su godine… ona uvek vedra I nasmejana, ona uvek nezna.

***

A ja idiot mrtav pijan spustio bi glavu u njeno krilo. Milovala mi kosu koja je smrdela na duvan, skidala kosulju na kojoj su bili tragovi zenskog parfema,  a na vrat bi mi stavila hladan oblog kako bi mi glava manje zvonila…
Jedne veceri me videla sa komsinicom, slobodnom raspustenicom, bujnih grudi, plave kose I kratom suknjom. Bolelo me uvo tada. Sta ima udata zena da luta nocu?
Vodila je starijeg sina kod lekara… nije me te noci poljubila kad sam lupio vratima I besno bacio blatnjave cipele na sred spavace sobe. Bio sam spreman na svadju, ali je sin spavao u nasem krevetu. Nije me te noci poljubila, ali sam pred san, osetio njene nezne ruke  na svom licu…

Sta cu sada? Zelim votku sa malo leda.
Kako da izgovorim te dve reci? Nemam snage. Bio sam mangup, ali za ovo nemam petlju. Mozda me nece cuti… Setio sam se da me samo jednom trazila u kafani. Da, bila je zima, sneg, tog dana mi mrsko bilo da cepam drva… video sam je kroz kafansko prozorce, a krv mi se iz medjunozja popela u lice. Mislio sam da cu je ubiti ako samo jednom nogom kroci u birc. Sa maramom na glavi, plavim izlizanim kaputom, crnim cizmama…stajala je tako kako andjeo bledog lica I crvenih usana. Cuo sam sitne korake I svoje ime. Ali kako je stajala pored mene kada je gledam napolju?  Prokleti alkohol. Dovela je sina u sred noci, da mi kaze da mi majka umire…

To je zapravo sve cega se secam poslednjih 25 godina braka? Osecam samo strah kako cu sutra sam spremiti dorucak. Ona ce duze spavati… ta divna zena koja me toliko volela, sve mi je davno oprostila. Ne drhti vise, ugrejao sam joj lice I umio je suzama. Necu joj reci te dve reci, necu joj reci da je volim… reci cu joj to kad je pogledam u oci, na nekom lepsem mestu..samo da ne bude zima.. ali ona sada jedno mora da cuje, mora da cuje te dve reci, zasluzila je…draga moja…ZBOGOM, OPROSTI!

Purple child

Učiniću prvi korak, ostale ću lako…

Kada je došla na svet, uklonila je sve mračno iz njihovih života, probudila im nadu, veru i vratila je zaboravljenu ljubav. Sećam se samo njihovih osmeha. Uvek su se igrali i pevali. Ispred kuće su imali mali travnjak, dve trešnje posađene na dan njenog rođenja, klupicu i ljuljašku. Baš tu, na tremu, su se voleli. Kada bi devojčica zaspala, roditelji su sedeli i posmatrali nebo, zvezde, držeći se za ruke zahvaljivali su Bogu za najlepši dar koji su dobili.. Ali, brzo su prošle godine bezbrižnog detinjstva. Devojčica je odrasla…
Ne sedi skoro niko na klupi, trava više nije lepa kao nekada, drveće je veliko, ali niko ne bere plodove, a ljuljašku su sklonili pre mnogo godina. Dugo nisam videla devojčicu. Mislim da više ni ne dolazi. Čula sam razne priče, nisam sigurna u njih i ne spominjem ih. Učinilo mi se da sam videla devojčicinog tatu kako pokušava na klupici da čita novine. Sedeo je nekoliko minuta, uplašio se jesenjeg vetra, a još više uspomena, pa je polako, pognute glave ušao u kuću. ..

Devojčica je stajala ispred kuće. Na sebi je imala ljubičastu haljinu. Lice joj je bilo bledo, a usne crvene. Posmatrala je prizor koji više ne prepoznaje, kao da tu nikada nije živela, kao da nikada nije trčala po travi, kao da se nikada nije popela na drvo. Ona više nije devojčica. Ne znam kada je prestala to da bude.

Morala je da zakorači u dvorište, u kuću koju je nekada nazivala svojim domom. Sam Bog zna koliko joj je teško. Znala je da su oboje kod kuće. Okrenula je njihov broj telefona, čula mamin prijatan glas i Halo, i oca koji pita ko zove. Prekinula je. I evo je sada ovde. Nije se čula sa njima pune dve godine. Zvali su je, slali pisma, tražili gde je, pitali sve njene prijatelje gde bi mogla da bude i kako je. Nije želela da priča sa njima. Uništili su devojčicin san, želju da jednog dana ima srećnu porodicu, poput njene, nekada. Pomerila se ka prozoru kako bi mogla da vidi šta rade. Otac sedi u svojoj fotelji, gleda sportski program. Majka drži knjigu u jednoj, u drugoj ruci šolju čaja od nane, i zamišljeno gleda u neku sliku na zidu. Koliko se seća tamo nije bila slika. Da li se pita kako sam? Toliko tužno i iscrpljeno deluje da je poželela odmah da je zagrli i poljubi. Neću. Nije ovde da bi je voleli, niti da bi ona volela njih. Pitala se zašto je prešla toliki put, zaista joj nije jasno, jer nije imala šta da im kaže. Nisu joj bile potrebne njihove reči, kuća, novac. Samo želi da je majka poljubi, a tata pomiluje po kosi….

Svi smo mi grešni. Jadnici. Smrtnici. Nevernici. Nisam videla da je neko bacio kamen! Plakala bih, ali nemam suza. Sve sam ih davno poslala na ovu adresu.

Tu sam. Gledam ih. Sada stojim ispred ulaznih vrata, ruka je poletela prema drvenim, belim vratima i zakucala. Čula sam korake. Upalilo se svetlo u hodniku, i tada sam ugledala njen lik, poput starice sa očima anđela. Tišina. Nisam disala. Čuli su se samo otkucaji naših srca, srca koja i danas kucaju isto. Tišinu je prekinuo glas nestrpljivog čovek – ko je?

Mama me poljubila. Otac pomilovao po kosi.

Unknown

Secaš li se linija koje si iscrtavao po mom telu? One su tu još uvek, možda treba dodati malo boje? Juče sam spakovala sve svoje stvari. Nalaze se ispred ulaznih vrata – nekoliko velikih torbi i jedna mala kutija. Ne mogu da se oprostim od tebe. Slušam kako dišeš.  Stojim naspram kreveta i brojim ti uzdahe. Znam da će uskoro otkucati vreme kada ću morati da odem. Poslušaću tvoju poslednju želju…

Tvoje želje nisu bile realne, tvoji snovi nisu ostvarivi. Znam da si verovao da je svet tvoj. Zar sam ja trebala da ti kažem da nije!? Nisam mogla, nisam smela. Mogao si da me uništiš, obrišeš kao da se nikada nisam ni rodila. Hm…da se samo možeš pogledati sada. Ti u krevetu, ja živa. Znam, ne moraš mi ni u snu, ponavljati da treba da odem. I darling, ko sada ima čaroban štapić? Ko sada može da ostvari sve što poželi?! Mogu samo ja polako i nežno… Ne osećam ništa, osim ruku. Ne možemo da budemo dovoljni jedno drugome. Ti želiš okean, ja kapljicu vode, ti hoćeš ceo svet, ja samo jednog čoveka. Ti samo želiš život, ja vidim samo smrt. Htela sam da se oprostim od tebe. Zagrlim, poljubim, pokrijem da ti ne bude hladno. Neću. Ne želim. Dosta mi je svega. Praznih priča. Obećanja. Čekanja. Nadanja. Molitve. Ma, nosi se!

Linija na mom licu peče, krvari u mraku. Žao mi je što ne možeš da me vidiš. Sećaš li se kako si me iscrtao? Nisam zaboravila. Pogledala sam na sat. Vreme je da odem. Taxi me čeka. Otvorila sam vrata i zastala. Otišla do dnevne sobe, uzela jastuk i stala naspram njega. Oči su mu bile zatvorene.

I dalje je sporo disao. Čuje se tiho otkucaj srca. Nije mi te žao darling… Oče naš koji si na nebesima… Brojala sam polako. Srce je počelo ubrzano da mu kuca. Telo se nije ni pomerilo. Sada je potpuna tišina. Nema ga. Samo leži.

Okrenula se i otišla. Svaku liniju iscrtanu na njenom telu, obrisala je. Ožiljci su samo znak da se nešto, nekoj devojci desilo, ali ne znače ništa.
„Ne mogu da verujem da si i i mrtav tako hladan..“ Otišla je.

Hod izgubljene duše

Pripadnik sam grupe ljudi kojima prvo morate da kažete šta želite od njih, zatim da još jednom ponovite, a posle izvesnog vremena čekanja defnitivno morate i da povisite ton, kako bih zaista čula vaše reči. I tako, zamoli mene neko da nešto uradim  – napišem. Nisam mogla. Priznajem čula sam i prvi put šta se od mene “traži”, ali nikako da to isto uradim. Kasnije sam jasno čula kako se takva vrsta ljudi naziva….

“Čula sam, nema potrebe da vičes”, mumlala sam sebi u bradu.

Patetična. Ljubavna. Iskrena. Tragična. Komična. Romantična. Sarkastična. Životna… Stala sam. Ne znam gde dalje, a onda sam čula pesmu…Ne, nije se sama od sebe pojavila u mojoj glavi, jos uvek držim jedan deo razuma u rukama. Ostao je uključen tv, a jedna reklama je imala u pozadinu TU pesmu, pesmu koja me je ukočila celu. Zadrhtala sam kao da je neko prošao kroz mene. Prestala sam da dišem. Setila sam se tebe. Kad me zagrliš, oduzimaš mi dah. Tada nestaje moje ja, postajem tvoje ti. Tvoje usne kontroslišu pokrete moje.

Ipak…

Prava ženska priča počinje uvek jednom istom rečenicom, na tu istu mi se diže kosa na glavi – “ rekla  sam da ponovo neću voleti, da mene niko neće voleti posle..”
Priznajem čitala sam dnevnike svojih prijateljica, mada one nikada nisu znale da priče imam i ja, samo ne toliko patetične i istrošene, čula sam slične rečenice od većine ljudi koje poznajem, a neko se i danas, posle toliko godina usuđuje da ih izgovori.

Patetična.
Zašto žaliti za nečim što je prošlo i seći vene za nekim ko vas je povredio? Patetika nastaje upravo tada, kada se svet sruši u jednom danu, jer je jedno NE pokvarilo planove i odnelo sa sobom san o beloj haljini i cveću u rukama. Belo je uvek u modi. Posle par litara suza, jecanja i onog pitanja zašto se meni to desilo, nisam zaslužila i sl., pojavi se neko. Milion ljudi, mnogo mesta za upoznavanje. Posle nekoliko meseci, patetična priča odjednom postaje nešto drugo, obrisala se jednostavno.

Ljubavna.
U početku sve izgleda savršeno, udvaranja, šetnje, dodiri, drhtaji. Poljubac na kiši. Posle onog intimnog dela, ljubavna možda više nije ljubavna. Lep je osećaj, rado ga se sećam u teškim momentima. Zatvorim oči i vidim samo “belo”. Pomogne ponekad kada kreneš da toneš. Pomogne ti ponekad i da se baciš na zemlju, kada proradi ono malo razuma koje je ostalo posle ljubavne idile. Ništa više neće biti isto.
Često stanem ispred ogledala. Ne vidim tada svoje lice, vidim samo svoja dela, osećanja.

Iskrena.
Mnogo je teško biti iskren. Priznati nekome svoja osećanja, a da pri tome niko ne bude povređen je uzašna pomisao. Jednostavno više nije realna. Mislim da više ni ja ne želim da budem iskrena. Besmisleno je. I ma koliko da boli svaka reč koja dolazi iz srca, uvek postoji način da se izleči svaka bol.

Tragična.
Deo tvoje duše, deo mog života. Sve prave ljubavi su tužne, tragične. Doživljam bol na meni, svojstven način. Tragičnim plačem. Bude lakše, a posle svih kapljica suza, oči dobiju neverovatan sjaj. Izgledam srećno. Moraću češće da plačem… Počinje sve da mi bude smešno.

Komična.
Ne znam kada ulazimo u fazu komedije. Možda kada nam iskrena ljubav postane tragična, pa nam se posle nekoliko litara alkohola u krvi sve čini divno i veselo. Smeh je pravi lek. I teret koji, upravo sada, nosim na leđima, je savršeno podnošljiv. Možda, jer sam prošla sve ove faze, ali na svoj način, i patetičnu i ljubavnu i iskrenu, a sada i tragičnu priču. Verujem u ljubav.

Romantična.
Bog je rekao da je ljubav važna, spaja ljude, ali nam nije rekao i da razdvaja. Ipak, posle nekoliko godina svako od nas može da prizna da se seća i lepih trenutaka. Oni koji su rođeni pod srećnom zvezdom, svakako još uvek proživljavaju sve one romantične trenutke, a oni drugi maštaju. Osmeh. Posle tragedije i komedije, najviše ga ima u romantičnim delovima života. Ne znam više da li sam romantična osoba. Znam da sam nekada bila. Možda su godine izbrisale taj deo mene, ili se jednostavno uspavao vremenom stagnacije.

Probudi se i Sarkazam.
Kada sam kriva, često ga koristim. Kada sam srećna, prosto ne verujem da jesam i radim isto kada nisam. Mumlam u bradu… Sve je to deo života.

Život.
Uvek tu reč treba pisati velikim slovom i tako životu odati poštovanje dok smo još živi. Da li je zapisano ili svako piše svoju sudbinu, sve jedno je, jer vreme prolazi.  Snovi nestaju, gubi se sjaj.

Ipak…

Sa poslednjim taktovima muzike odlazilo je moje drugo ja. Mogla sam ponovo da čujem da mi srce kuca, da sam živa, na zemlji i dalje. Mogla sam ponovo da osetim…bol. Sreću. Tugu. Strah. Daljinu.

Znala sam da nije za mene ovaj grad, gde živis brzo i umreš mlad. Sve što napišem izbrišem, kao da se nije desilo. Ali ipak, ponosno nosim ožiljak na sebi. Grešnica. Obeležena. Ranjena. Izgubljena i ponovo nađena.

Ponekad se osećam kao stvar u tvojim rukama. Ponekad poželim da me nikada nisi pronašao, jer sam navikla na hod izgubljenih duša. “Ne zaboravi da uvek kažeš ono što misliš”- mama mi je često ponavljala tu rečenicu. Plašila se da se moje ćutanje, ovog puta neće završiti slavno. I ma koliko se opirala, ne mogu da se otmem utisku da sam zarobljena. Želim da pobegnem, jer sam tako dobro naučila da bežim u životu da mi je to postalo Drugo lice. Ali, ne mogu. Ovog puta nemam gde. Nemam kome. Nemam čemu. Hvala ti. Noge su mi postale teške od trčanja, lice crveno, a usne ispucale od vetra koji mi je stalno udarao u grudi. Svaki put sam znala da grešim. Svaki put sam čula glas da ne idem, da pokušam. Čujem ga i sada. Zato i dalje stojim pored tebe. Zahvalna, jer zbog tebe mogu da se osetim živom. Čujem svoje srce. Osetim dah. Vidim svoje lice u ogledalu.
Kada očekujes previše uvek dobijes premalo. Vise ne očekujem ništa. Ponekad se usudim da priznam da nisam zaslužila da sanjam budna. Posle svega, mene niko nije pitao da li želim…
Sećas li se kako smo se upoznali? Meni je to jedan u najglupljih dana. Ne znam kako sam se tamo našla, bilo me blam, ali si imao neku čar, pa je kasnije sve dobilo svoj smisao.  Ne mogu da pobegnem od straha da će boleti. I tuga je deo mene, deo nas. Prijaš mi..

Ipak…

Još te spominjem svakom, dragi moj. Uvukao si mi se pod kožu. Ako samo i pokusam da te izvučem, da prestaneš da živis u meni kao parazit, znam boleće još više. Ostaje mi samo da se prepustim. Dozvoliću ti sve ono što sam rekla da ne želim više. Veruj mi da je to toliko teško, skoro jednako bolu kad nestane deo tebe. Možes da biraš sta želis….imaš pravo. Iako se nekad dvoumiš i misliš da moje telo nije dovoljno toplo za tebe, verujem da ćeš ostati. Ponekad ne želiš više moje utočište. Znam. Zato ću te zamoliti da ostaneš još malo….
Još uvek grešim, često krenem na pogrešnu stranu. Još se privikavam da je nekome stalo. Jos sam najbolji prijatelj sa strahom, koji mi daje savete. Verujem da ću prestati da ga slušam.
Jedno veliko hvala. Imaćeš uvek posebno mesto u mom srcu, jer si ga zaslužio. Nisam sigurna da možeš i ti tvrdiš isto. Ali pokušaj. . .
Kada nije mi dobro i kriv si mi za sve, sve teške reči same svoj put pronalaze. Pitaš se gde smo tu i sta radiš tu. Zašto takva sam…

Znala sam uvek da se sklonim drugom da krene… ne mislim da sam tada bila bolji čovek, bila sam samo najveća kukavica.

Ako nekoga želiš, reci mu. Stisni petlju i reci nekome šta ti znači. Jer kada odlučiš da je pravo vreme možda će biti suviše kasno..

I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas. Možda ti pomognem i ja……

Komadici stakla

Nisam ovako zamišljao brak. Mislio sam da će ona ostati ista-zavodljiva, lepa, duhovita, vatrena… Dobro, znao sam će se neke stvari promenuti, jer je brak sam po sebi nosio nove uloge i zadatke. Radovao sam im se. Nestrpljivo sam čekao dan kada ću postati otac, otac dva dečaka. Ponosan sam na njih, ponosan na te male dečake koji odrastaju u pametne ljude.

I sada se sećam njenog osmeha i najtoplijeg zagrljaja….one večeri kada sam je zaprosio. Tačno u ponoć. Priznajem, malo sam je slagao kada sam rekao da neću nikada otvarati poslednju fioku njenog stola. Ostavila me jednom samog, dok se ona satima pripremala za izlazak. Ruke su same poletele, ja nisam hteo. Sedeo sam naslonjen na vrata, kako ne bi mogla slučajno da uđe; sedeo sam i čitao. Neke stranice sam brzo listao, prelazio preko događaja, imena, mesta, nekih stihova i došao do poslednjeg dana njenog pisanja. Ukočio sam se. Ona je napisala želju. Pomislio sam da je luda što uopšte tako nešto želi, da je nerealna, suviše smela i tako luda. Sada znam da nisam smeo da se igram sa njenim željama i nisam imao prava da osuđujem njeno srce. Tačno u ponoć, 31.12.  ispunio sam joj želju. Voleo sam je. Možda je volim i sada, ali više ništa nije isto. Znam da je tada prestala da piše i govorila mi da je njena bajka počela u zagrljaju princa. Nisam baš bio princ. Uf, kako je samo bila zgodna, kako je skromno i sramežljivo igrala i tim tihim plesom me je zavela. Nisam hteo vezu, hteo sam nju, njeno telo, njene grudi, ledja,usne. Nije otišla sledećeg jutra. Posmatrao sam je kako spava. Bila je lepša nego prethodne večeri. Pokrio sam joj gola leđa, poljubio u ruku i poželeo da spremim doručak i skuvam kafu. Hteo sam ime da joj zapamtim. Hteo sam i njen broj telefona da znam, želeo sam da je ponovo vidim, da joj slušam glas i mrsim kosu. Zavoleo sam je dok je spavala. Sve je to prošlo, nema više ničega. Ona nije ista.

Danas, posle nekoliko godina zajedničkog života, prestala je da radi neke stvari za mene i počeo sam da se pitam – zašto?
– ne dočekuje me kada dođem sa posla, tako da ne dobijem ni poljubac, ni zagrljaj, niti priliku da je štipnem za guzu –  ne pegla više subotom popodne kada gledam fudbal, tada mi je pravila drustvo i psovala kada plavi pobede – ne idemo više na večere zajedno – ne gledamo filmove i ne ubedjuje me da joj kokam kokice – ne oblači se više za mene – ne gricka mi uvo dok pričam telefonom  –  ne dočekuje me noću u izazovnom vešu – ne vodimo ljubav više – – nije mi dugo rekla da me voli – nije ni pokazala….

Otvorila je vrata od kupatila. Sedeo je na ivici kade, glavu je držao u jednoj ruci, u drugoj cigaru. Video je da se vrata otvaraju, pa je nervozno bacio u wc šolju i pustio vodu. Sada je obe šake držao na licu. Tišinu je prekinuo dečiji smeh. Okrenula se da ih pogleda. Gledali su crtani film, mirno su sedeli i samo se smejali. Odlučila je da uđe u kupatilo i zatvorila je vrata za sobom. Sačekala je da joj se krv vrati u obraze i da dečiji smeh nestane iz prostorije. Čekala je tišinu, koju je prekinula, da bi progovorila.

-Dragi, čula sam da pričaš, čula sam svaku reč. Mogu li da ti kažem šta mislim?

Ćutao je. Nije ni želela da mu čuje glas.

– Ti si jedna velika budala…
– Ne dočekujem te, jer se ne zna kada stižeš, pa izađemo, jer deca moraju malo na vazduh. Da li si pokušao da nas nazoveš ili možda da se javiš kada te zovemo? – ne peglam subotom, jer ti ne gledaš fudbal više kod kuće – ne idemo na večere, jer nemaš vremena niti me zoveš na iste – ne gledamo filmove, jer zaspiš i muka ti je od kokica – oblačim se za tebe, ali ne idemo više zajedno nikuda – kada si poslednji put pričao sa nekim dok sam i ja bila u istoj prostoriji – dočekujem te, ali se ti pojaviš pijan pa ne vidiš krevet, a ne šta ja imam na sebi –  ne vodimo ljubav….jer te ona sada ima umesto mene. Ne govorim da te volim…ne bi me ni čuo…i sve znam, ali ćutim, mislim proći će….i ako sam te juče volela, danas ….

Gledao je u nevidljivu tačku na podu. Nije završila rečenicu. Poželela je da ga gurne i da gleda kako se krv sliva niz kadu. Nema svrhe, pomislila je i izašla.

Upaljač je poleteo ka ogledalu. Prasak. Komadići stakla….raspalo se sve…Nestao je njegov život…  Kraj?

La Fee

Ako jednog dana  ostanem bez reči, sama u mraku,

ako jednog dana budem želela i dalje tebe,

želim da znaš da ću ti sleteti na dlan..kao večeras…

možeš da me zagrliš ili pustiš da odletim.

Samo molim te, nemoj me nikada ubiti.

 

The Butterfly

Prete mi zatvorena vrata, dok mi se pločica sa tvojim prezimenom smeje u lice. Hipnotisano gledam dole u otirač na kojem piše Welcome, koje sada viče zbogom, zbogom koje odjekuje celom zgradom. Što se više vrata smeju, sve jače stežem ključeve u ruci. Otvaram dlan koji je sada vlažan i crven, šaren od otisaka ključeva. Znam da nema nikoga u stanu, ali mi nije jasno zbog čega ne ulazim… Da li je moguće da sam posle toliko godina postala kukavica? Da li je  moguće da se plašim svog koraka? Postavljam sebi milion pitanja, šapućem tvoje ime, na glas izgovaram Molitvu i ulazim. Svesna da moram da upalim svetlo, jer je uveliko pao mrak i progutao prostor ispred mene,  naslanjam ruku na hladan zid i zamišljam šta si radio pre odlaska, jer sve miriše na tebe..još uvek. I u ovom potpunom mraku mogu da vidim tragove paste za zube na pločicama. Uvek si nekako bio šeprtlja, veliki dečak koji ostavlja tragove paste po majicama, a najčešće na pločicama.

Šta je d..o..đavola….??!!!???

Nešto mi je preprečilo put i pošto nisam upalila svetlo, pala sam licem na pod i sada osetim samo vruću tečnost na usnama sa ukusom metala. Konačno, sa upaljenim svetlom u kupatilu posmatram svoje lice. Razbila sam usnu i samo se nadam da se neće pojaviti otok. I sada mi je teško da prepoznam sebe, a sa lopticom na usnama izgledala bih kao… U šta sam se to pretvorila… Kutija?!!! Gasim u kupatilu i palim svetlo u hodniku. Jaknu i cipele spuštam na pod. Otvaram kutiju…Užas.. Ne mogu više da stojim. Sada sedim pored nje i polako uzimam…pisma i slike… Velika crna vrata ćute sada, možda sam ih uplašila, pa slobodno mogu leđa da naslonim.

Pisma poređena po datumima, svaka godina posebno odvojena i zavezana vrpcom. Znam napamet šta se u njima nalazi, znam svaku reč, sliku, svaku posvetu, znam rukupis, jer sam ih ja pisala… Slike razvrstane po albumima sa zimovanja, dočeka Nove godine, godišnjice…Ostavio si i plišanu igračku za koju nismo mogli da se dogovorimo šta je – pas ili slon. Frojd je bio zatvoren i nije mu prijao mrak, jer me sada gledao tužnim očima. Zagrlio me je… Zar si ostavio i narukvicu koju sam ti, cenkajući se sa Turcima, poklonila poslednjeg letovanja!? Mislila sam da ti jedna od omiljenih… Često si je nosio. Bili su tu još i diskovi, sveće, minđuše, sve ono što zaljubljeni partneri poklanjaju jedno drugome.. I onda sam ugledala…privezak. Zbog čega? Nosio si to uvek, čak i kada si spavao, pio, tukao se, voleo me. Bio ti je svetinja, poput krsta. Na njemu je bio urezan datum našeg prvog, slučajnog susreta i dva slova VT („volim te“).

* * *
Upoznali smo se pre tri godine. U kafiću, okrenuti leđima jedno drugom, sedeli smo za šankom. Ti sa devojkom, ja sa drugaricom koja mi je prepričavala kako je sinoć rekla Da. Pilo se dugo i mnogo. Ne sećam se ni danas, kako sam stavila tvoj telefon u torbu i otišla, dok je moj ostao na šanku pored prazne čaše od tekile. Sledećeg jutra me probudio zvuk telefona. Ne, ipak je bilo podne, zvonila mi glava, ali sam uspela da se javim. Ti si zvao. Tako je naša priča počela…. Tako se naša priča završila…

***
Drhtaj tela, uzdah srca, plač ljubavi…ali samo jedna suza je pala. Jedna! Prva i poslednja. Na samom dnu kutije bio je papir. Mrzim te, jer me tako prokleto dobro znaš, znaš i da ću pogledati sve, da ću sedeti, da ću zaplakati. Kako bi me povredio još više, sa namerom, si ostavio i papir za kraj, jedini dokaz koji sam morala da potpišem i time te oslobodim.
Pocepala sam pisma, slike, Frojdu sam otkinula glavu i ispratila ga suzom u neki bolji svet. Tačno je, poznavao si me odlično, ali nisi znao jedno. Zbog tebe ja više nisam ista. Zbog tebe sam postala jača, ponosna i ledena. Pa, hvala ti na tome. Potpisala sam. Sve stvari vratila nazad u kutiju. Ostavila sam ti slobodu na stolu u dnevnoj sobi… Zaspala sam u hodniku, pored zatvorene kutije i Frojdovog tela..

Jutro. Ustajem i sređujem šminku u kupatilu, palim cigaretu i vezujem kosu u rep. Tražim telefon i okrećem broj…

Gasim sva svetla, konačno, uzimam kutiju. Izlazim i zaključavam vrata. Čudno. Nisu mi više pretila, nisi su mi se smejala, a otirač Welcome vikao je Vrati se. Nema šanse! Trčim da što pre bacim sve što si mi ostavio. Ne pada mi na pamet da čuvam bol, sreću i iluziju nekada, velike ljubavi. Uz tresak stvari o lim, nestaje sve. Hvala..

„Dobro jutro, agenicija XX, Izvolite“

„Želim da prodam stan.“

 „Dobro, a kada želite da se vidimo i porazgovaramo?“ – žena koja je do malo pre bila rezervisana i ozbiljna, sada je pričala sa prijatnim osmehom. Ugrejala mi srce.

„Odmah!“ – odlučila sam. I odletela poput leptira.

Miris kestena

Ptice cvrkuću u mojoj glavi. Zbog njih su mi misli nepovezane. Reči udaraju jedna o drugu i ne mogu da pronađu put.  Reči ne izlaze iz mojih usana.  Ne mogu da ih izgovorim, suviše se brzo kreću. Suze. Moje oči su progovorile. .. Ne čujem više ptice. Ne čujem ni reči. Otišle su. Sada sam sama. Želela sam da odu, ali posle njih je ostala samo praznina. Ne želim da budem prazna…

Oktobar 2011.

Uz lupanje vrata je napustila veliku, belu zgradu. Noć. Iznad njene glave su svetlucala crvena slova. Izgledala je kao đavo, koji je upravo zakoračio u pakao. Udahnula je leden vazduh, pomešan smradom alkohola. Udahnula je vazduh smrti.

Ma nosite se svi. Nemate pojma. Ništa što ste rekli nije istina, pa to je pobogu nečiji život, šusteri glupi.

Par koji je sa osmehom prilazio toj velikoj zgradi, popreko je pogledao. Nestao im je osmeh sa lica i ubrzali su korak, kako bi pobegli što dalje od žene koja priča sama sa sobom.
Nije ih ni primetila. Zakopčala je svoj kaput i počela polako da korača. Gledala je automobile na parkingu, po koja klupa je bila pored drveta. Ko u opšte voli da sedi ispred bolnice?!, pomislila je.
Zaključala je svoje misli. Želela je samo da hoda. Želela je da nađe jedno mesto, mesto za koje je verovala da postoji, mesto koje je bila njena jedina nada. Zvuk sirene je pekao njenu kožu. Nije joj bilo hladno, ali je stavila ruke u džepove. Hodala je. Ritam njenih koraka je pratio otkucaje srca. Stala je. Kiša je počela polako da pada. Osetila je na licu, jer je su kapi bile slane. Obrisala ih je sa obraza, kao kada briše suze. Ali ona nikada ne plače, tako da je ipak to bila samo kiša. Pogled na sat je podsetio da ne može više da stoji. Gubi vreme. Krenula je. Nije mogla da trči u novim cipelama, ali je zato mogla brzo da hoda. Za njenih 28 godina, više od pola, je provela na visokim štiklama. Bolje je hodala nego što je znala da trci u patikama.
Nešto je stezalo u grudima, ali je svaka bol podsećala da mora da hoda i da ne sme da stane. Bol koja je proždire samo je pokazivala da je i dalje živa. Pogled zalepljen za pločnik. Ovog puta nije brojala korake. To je radila često kada je bila srećna. Brojala je koliko još ima koraka do kuće i koliko će joj vremena trebati da se vratim dragom. Sada su brojevi ćutali. Nije bilo šta da se broji. Nije bilo nikoga kome bi se vratila. … Jasno je videla da se boje menjaju, ali nije reagovala.  Tup zvuk, škripa guma i seljak koji je seo na sirenu od kola. Nije čula šta je taksita govorio, niti je videla njegov bes kada je zalupio vrata od kola i krenuo ka njoj. Ni jednog momenta nije usporila korak.
– Hoćes da pogineš devojko? Jesi li ti normalna, kuda gledaš, ideš kao lujka neka! –urlao je na nju.

Da, hocu da poginem. I ne, nisam normalna. Ali to nije tvoj problem, glupi gospodine.
Čovek nije čuo njene reči. Nije ih ni izgovorila, njeno srce je govorilo.

Osetila sam udarac. Naletela je na mene. Od siline udara sam se zalepila za ogradu.

–          Izvini, šapnula je u čudu i nastavila da hoda.

–          U redu je samo gledaj kuda hodaš, molim te. Naletila si na mene, a mogla si na auto.

–          Znaš, briga me! Nisam namerno i izvini još jednom, ali sad žurim – rekla je.

–          Čekaj. Stani. Poznajem te –  bila sam sigurna da mi je njen lik poznat.

–          I ja tebe, videla sam te nekoliko puta, ali nikada nismo razgovarale. Drugi put, sad žurim.

–          Smem da pitam gde? – bila sam uporna i užasno radoznala.

U momentu je stala. Pogledala me ledenim pogledom. Pogled koji mi je govorio da to nisam smela da pitam. Još jednom je udahnula, izvadila ruke iz džepova. Pale su pored nje kao da nisu njene.

–          Tražim jedno mesto. Nemam mnogo vremena i može da se zatvori. Kasno  je već. Vidiš, mrak? Možes sa mnom, ako želis, možda se i tebi tamo svidi samo da uspem da ga pronađem.

–          A gde idemo? –  tiho sam je pitala plašeći da će me odbiti ili oterati.

–          Psttt, ćuti, samo idi za mnom.

 

Pomislila sam da je luda. Ali ja sam još veća ludača što idem za nekim koga jedva poznajem. Jedva sam stizala njen korak. Ulica je bila mračna, ali sam jasno videla, da ako skrene levo, ulazimo u moju ulicu, a upravo sam izašla iz nje kad sam je srela. I ja sam te večeri htela da idem što dalje, a ona me vraća. Konačno je stala.

–          Ne znam gde je to mesto. Verovatno hodam satima. Ne znam kako sam došla do ove ulice.

Deka  na ulici čisti divlji kesten.

–          Obožavam ovaj miris, rekla je.

–          I ja! 
Na mom licu je bio mali osmeh, kako ne bi uvredila njenu tugu u očima. Prolazim svakog dana pored njega i nikada nisam kupila. Želis kesicu vrucih kestenja?

Klimula je glavom. Držala sam u ruci kesicu, pušio se još uvek kesten i sekao svojim mirisom tišinu između nas.

–          Dodji, izustila sam tiho još uvek nesvesna svog glasa.

Tražila sam po torbi ključeve. Nikako ne mogu da se snadjem u haosu koji nosim sa sobom. Prošle smo pored lifta i išle stepenicama. Kada sam otključala vrata ona je ušla prva. Lagano je izula cipele i sela na krevet. Posmatrala sam je. Sedela je sa rukama u krilu i gledala u tepih. To i  ja radim kada me uhvati tuga. Zamišljam da linije igraju, da pevaju i raduju se. Ponekad čujem i njihovu pesmu. Sada sam i ja gledala tepih i sela na krevet. Otvorila kesicu. Pružila sam joj da se posluži. Nje više nije bilo…

Znam da sam na pravom mestu. Mestu koje je ona toliko silno želela da pronađe. …

Moje telo više nije bilo prazno. Vratile su se ptičice, došle su i reči. Nisam više sama. Samo jedna suza je pala na moj dlan, ali sam je pojela zajedno sa kestenom. Ne postoji mesto, ma koliko je to tražila, gde mogu da kupim vreme, gde mogu da zamenim osmeh za poljubce. Ne postoji mesto na kojem će jedno izvini da nagovori na ples. Ne postoji mesto gde možeš da zameniš telo za drugo, niti da kupiš novo srce. Ne postoji mesto gde možeš da kupiš vreme. Ali zato imaš ovo malo sto ti je ostalo. To je blagoslov. Treba da iskoristim za neke druge, bolje stvari. Vreme je dragoceno. Nikada nisam volela satove, kucaju u prazno. Znam koliko sam imala i koliko mi je još ostalo. Poštujem to…..  baš lepo miriše kesten.

Make You Feel My Love….

„Pronađeš ljude nalik na sebe. I staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti – isti,
baš isti, na ovom drukčijem svetu…“

I ti ljudi jednom odu…

Polako se spušta mrak. U sobi tišina, ti i tvoj parfem. Znam da nismo sami, osetim da je i ona tu negde između nas, sve to jako dobro znam, ali se ipak sebično usuđujem da pitam….

Reci mi šta ja to treba da uradim da bih te zadivila?

Šta je to treba da uradim da bi me primetio?

Od čega moram da budem sastavljena da bi ti poželeo da se igraš prstima?

Osećam se kao dete koje je ostavljeno ispred prodavnice igračaka… Dete koje ne može da ima ono što želi.. Dete koje kada ispruži ruku i stane na prste ne može da dohvatati hvata i uđe…..stoji i čeka… Tako i ja sada, samo što nisam više dete!

Zar nije dovoljno što stojim ispred tebe bez ikakvog izraza na licu, samo tvoja.  Zar nije dovoljno što želim da ti sve dam, a ti samo treba da uzmeš? Zar nije dovoljno ni to što ne moraš ni da ustaneš i što stojim potpuno naga?

To je sve u tvojoj glavi.

Oh, da li je? Ako je sve plod moje matore mašte, zašto se onda i dalje ništa ne dešava između nas, zašto ti i dalje  sediš na fotelji i gledaš kao da čekaš da mi o ona kaže – Mala, nosi se!

Vreme je da neko od nas ode.  Ne mogu da kažem da ću ja prva. Izdalo me telo i jednostavno ne može da se pomeri od tebe.

Gde je sve nestalo i kada? Samo to bih volela da znam….

Ustao si. Ti si doneo odluku umesto nas. Znam gde ćeš da odeš. Znam i kome ćeš da odeš.

Mogu li bar da ti pomognem? Smem li da te zagrlim i gledam još malo…

Moram još malo da te volim….

KUĆICA ZA TUŽNE PTICE

“Ti si za mene samo mali dečak slican stotinama hiljada drugih drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bicemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…”

Na polici, pored knjiga i kutije sa minđušama, nalazi se još jedna mala, bela kutija. Kada se otvori u njoj se nalazi još jedna manja, crvena kutijica, a ispod nje mala knjiga, Malog princa. Svega nekoliko puta sam otvorila belu kutiju i uzimala crvenu… To se dešavalo onih dana kada mi je glava postala teška, a srce prestalo da kuca. Sedim i gledam je. Da li da je otvorim?  Treba biti ponovo lud i iskren.

Volela bih da sam ptica. Tada bih mogla da letim. Kada bi se umorila, sletela bih na neko lepo drvo i disala. Sletela bih i na njegov prozor da vidim kako je.  Ali ja nisam ptica. Ne znam da letim. I ne mogu da ga posmatram kroz prozor. Ali u maloj crvenoj kutiji se nalaze želje. To je kućica za tužne ptice.  A u Malom princu živi ljubav. Ne želim da se desi nešto poput Pandorine kutije, ne želim da izlete ružne reči, bol, suze, nepravda, glad, umesto malih ptica. Mali princ je imao crvenu kutiju, ružu i svoju lisicu. Sve ih je bezuslovno voleo. I ja želim da imam takvog princa. Želim i ja da budem nečija lisica. Želim da me neko pripitomi. Da i ja budem nekome jedina na svetu. Da i on za mene bude jedini na svetu…

Da li da otvorim kutiju?

Ne smem. Ne želim. U njoj će biti samo knjiga, a iz mene će izleteti milion suza, leteće poput ptica. Sloboda. Želim samo da budem slobodna. Želim samo još jednu želju da napišem i stavim u crvenu kutijicu. Znam da će mi se ostvariti. Ipak, nemam pravo da je želim. Moram da zaslužim…

Želim da budem ptica….i da imam svoju kućicu.

Šetanja sa dinosaurusima

 Komplikovano. Da li će uvek sve da bude tako komplikovano? Nerešeni slučaj. Prljav wc. Prazan novčanik. Pegla na parketu. Nadam se da je isključena. Savršena slika jedne samohrane devojke. Da, sama sa hrani, nekada uzima organsku hranu dok se često zna poslužiti i nekim divnim momcima iz komšiluka. Nemoj da te zavara njen izgled. Nije sve onako kako se čini mada su uskusi, zaista, veoma različiti. Gladna sam. Otvorio mi se apetit za nekim novim avanturama. Čekam. Gledam. Slušam. Tebi pevam ovo. Neka ti na dušu ide sve. Hmn..Neka ti na račun ide sve 🙂

..ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam… Nije ovo „kopi vs. pejst” sama sam otkucala milion puta – ne znam-, ali je ružno izgledalo pa sam obrisala. Dosadno mi je. Želim strast, avanturu, poljubac, sex, mir, ponos, čežnju, strah i suze sa razlogom. Sve to kada se dobro iskombinuje dobije se savršena ja, san svakog muškarca. San svake žene je da budu kao ja. Dosadna. Lepa. Tužna. Vesela. Ponosna. Smorena. Hmm Rečnik pun pojmova koji obično daju jedan ili dva pojma za obašnjenje. Šta će se izguglati na Vujakliji kada bi se umesto tipičnih pojmova (glupača- ženska osoba) ukucalo samo moje ime. Probaću malim slovom. Pokušaću i sa velikim. Ništa. Error. Nepoznat pojam. Nedefinisan. Pa ja izgleda da ne postojim. Jupi. Ako počinim neki zločin neće moći niko i nikada da me pronadje. Kako i pronaći nešto čega nema ili se nije ni deslilo?! Ponoć prošla. Nemam čiste odeće za posao. Ne znam ni gde mi je mašina za pranje veša. Ju, al je nakome dobro u životu. Pip Pip. Poruka. Morala sam da se nasmejem. Samo jedna osoba šalje poruke uvek i samo posle ponoći. Verovatno je završio sa poslom ili sa kafanom za danas, pa mu nedostaje malo akcije. Konačno malo strasti i za mene. Svrbi me levo uho, čuću dobar glas. I Čula sam savršeno poznat zvuk sirene njegovih kola. Ustajem i tek sada ponovo shvatam da nemam šta da obučem. Imam na sebi samo donji veš. Čist. Imam i kaput i čizme. Parfem. To je sve.  Sasvim dovoljno da izađem u šetnju sa mojim dinosaurusom.

I’m no Good

Nekoliko puta su pokušali da mu ukradu bicikl.

Prvi put su šansu iskoristili naduvani srednjoškolci, drugi put pijani deda greškom pokušao da se odvoza, ali nije daleko otišao, ne dalje od zemlje. Jednom je i komšija odlučio da se posluži, jer mu je baš išao na živce. Međutim, uspeo je samo da mu izduva ventile iz guma i da tog dana, na miru odspava posle ručka. ..
Kada god bi bajs rajder prolazio ulicom, zvonio bi, i budio ljude. Nije imao nameru da popravi zvonce na biciklu, niti je neko drugi imao nameru da asfaltira put.

Ipak i danas postoji neko je voleo njegov bajs.

Baš je bio zgodan, crni momak; često u uskim pantalonama, uskom majicom isflekanom od bele farbe i nekim čudnim iskrzanim kačketom…. Imao je samo jednu manu. Opasno je bio naložen na prsatu plavušicu koja je radila u obližnjoj kafani. To je bio pravi razlog njegovog svakodnevnog vozanja.

Za nekoga je plavušica bila savršeno žensko biće, ali za neku drugu devojku, plavuša je bila velika pretnja. Znala je devojka da nema nikakve šanse, jer joj priroda nije poklonila poprsje, a nije bila kreditno sposobna da ih ugradi. Ipak je verovala da, ako se potrudi, može da ga ima, bar na jednu noć.

Sudbina je imala drugačiji plan. Devojka se nije potrudila, kažu udala se pre dve godine za motorca nekog, opet je u drugom stanju. Ima novo poprsje…

Bajk rajder je prestao da vozi tom ulicom. Osetio je plavušicino telo jedne subotnje večeri. Ali, navodno, posle nekoliko probušenih guma, počeo da je ide pešice. Od farbanja nije uspeo da kupi auto.

Prsata plavuša zvana konobarica Miss upala je u svet muzike, tačnije svako veče ima solo nastup u obližnjem striptiz baru. Kažu da dobro zaradjuje. A ja?
U ovoj priči ja sam samo bila svedok kako su prave ljubavi tužne i kako je ulica asfaltirana, tj samo da pola, jer je predizborna kampanja lokalnih patriota, kratko trajala. Sad će novi izbori, tešim se…i Ejmi Vajnhaus je preminula. Čuveni broj 27. Kad malo bolje razmislim toliko godina i ja imam. Hhm ne koristim narkotike, a od votke me boli glava, ćale mi nije poremećeni psihopata, mama još vodu glavnu reč. Amin.

Imam još šanse da proslavim 72. rođendan.

Kad sve se sabere i oduzme, 72, 27, 7, 2…živećemo dokle god budemo imali hleba.

Thank you!

Hvala svima onima koji čitaju BlueberryNs Blog!

Please don’t say you’re sorry

1991.

Prvi put sam upamtila reč Izvini, koju je izgovorila moja baka, nežnim, mirnim tonom kada je zaboravila dedi da stavi ljutu papriku na vruć, kuvani krompir. Nežno je pogledao i samo klimnuo glavom. ..
Gledajući njih mislila sam da je reč Izvini nešto što se izgovara dragim ljudima, kada ne uradite ono što se od vas očekuje ili kada slučajno „zakačite“ komšiju kišobranom. Naučila me kako se lepo izgovara reč, sa osmehom na kraju usana i gledanjem pravo u oči, ali je zaboravila da mi kaže i kada se koristi.

2011.

Jesen je, mada je u vazduhu proleće. Još uvek pored mene prolaze preplanule devojke u kratim haljinama bez rukava i svojim drskim hodom čak izmame i moj pogled. Dan, za mene sasvim običan, gorivo nije pojeftinilo, sudovi se nisu sami oprali, niko nije opeglao košulje umesto mene. I, zbog čega li pamtim ovaj dan koji me podsetio na reči koje sam čula pre vise od dvadeset godina?

“ Dodji do Bulevara, ponela sam knjigu da ti vratim!“

Nije mi bio poznat broj telefona sa kojeg sam primila poruku, tako da nisam odgovorila. Ne sećam se ni kada sam nekome pozajmila knjigu. Novac tačno znam u sat kome sam dala, ali knjigu nikako da se setim. Ne vraćaju mi ni jedno ni drugo, tako da mehanički, posle tri godine, zaboravim sve moguće pozajmice. Ipak sam se okrenula na semaforu i vratila nekoliko blokova. Morala sam da vidim da li ću prepoznati osobu koja mi navodno duguje knjigu.

„Kasniš draga, ne mogu da te čekam, a i žurim na avion!“ – nije bilo osmeha na licu, ali sam prepoznala svoju prijateljicu ili mi je možda i rodjaka bila. Slabo razmem rodbinske veze.
11 Minuta, Koeljo. Jedna od mojih omiljenih knjiga, i znam da mi jedan primerak te iste, u tvdim koricama stoji na polici u dnevnoj sobi. Kako?
“  Ne znam kada si mi je dala, ali da ti vratim, piše na prvom listu tvoje ime. Žurim. Zbogom!!!“ – okrenula mi je ledja i nestala u masi ljudi.

Hmm, zar je moguće da se neko i mene setio?! Nisam je videla niti čula godinama, nisam imala ni njen broj, a i nije mi ni zanimalo kako je ona došla do mog. Uopšte nisam razmišljala o njoj, bila je nebitna prilika u mom životu, ali nikako nisam mogla da skinem pogled sa prve stranice u knjizi.
Pisalo je – Nemoj da govoris Izvini, jer tako nikada ništa nećeš postići u životu! Voli te M.

Tada sam se setila svega! Za rodjendan, nije pisalo koji, ali znam da je tog dana padala kiša, pojavio se na mojim vratima. Bio je skroz mokar, nasmejan i samo je ispružio ruke kada sam otvorila vrata.
“ Srećan rodjendan!!! Žurim, ne mogu da udjem, želim samo da ti poklonim nešto i idem! Ljubim te! Zbogom!!!!“

Okrenuo se i otisao. Bila sam zbunjena, srećna, tužna. Tog dana sam ga poslednji put videla. Davno se nisam setila osobe koja me ja naučila da ne govorim Izvini! Želim samo da mu se zahvalim, mada znam da je to nemoguće.
I danas, kada bi njemu bio rodjendan, i kada sam poželela da mu poklonim veliku kutiju keksa, koje je obožavao…. Danas samo mogu da pogledam u nebo i kažem Izvini!!!!!.
Izvini što ti nisam rekla Hvala, što te nisam zagrila i poljubila poslednji put. Izvini što sam bila sebična i žurila da vidim koji si mi naslov i pisca odabrao, jer si me samo ti tako dobro znao. Izvini što nisam otišla kod tvoje majke da joj kažem da mi je Žao i da podelim sa njom tugu.
Izvini, što sam knjigu pozajmila nekome ko nije zaslužio ni da mu se obratim, izvini što sam zaboravila tvoju boju glasa. Znam da me čujes. Znam da je i ona, koju ne volim ni malo, danas ulepšala moj dan. I samo zbog knjige ne želim da pojeftini gorivo, ne želim da se sudovi sami peru, ne želim da košulje budu opeglane kada premorena dodjem kući. Ne želim, jer ako to neko bude drugi radio umesto mene, ja ću te zaboraviti. Izvini što sam zaboravila koliko si mi značio. Izvini, IZVINI…
Toliko bih ti toga sada rekla, ali ne mogu. Svaka rečenica bi počinjala sa Izvini i znam da bi ti jako bio ljut na mene. I ako me sada gledaš, želim da znaš da i dalje živiš kroz 11Minuta, jer tvoje srce sada imam u svojim rukama…
Neću se više izvinjavati u životu! Nikome, pa ni tebi!

p.s. Znam da me gledaš 🙂

Happiness Quotes

Pre nekoliko dana je sedela i crtala. Pokusala sam krisom da vidim sta sara na malom papiru. Bile su to neke nejasne linije. Nekoliko prazanih redova. Nekoliko slova. Nekoliko cudnih zivotinja, par zvezdica.

Sta ti je to? – sapatom sam je pitala.

Nije me cula.

Ana, sta to crtas? – upitala sam malo glasnije.

Crtam Srecu!  – nije mi ni pogledala, kao da je pricala nekome ko nije bio u sobi, nekome koga ne moze da pogleda, jer zna da ga nece videti.

Zar je sreca nekoliko linija, zivotinja i zvezdica?
Bila sam uporna i radoznala.

Da. za mene jeste to sreca. Ti je ne vidis?

Mislila sam da se sali sa mnom. Ne vidim srecu na taj nacin ili ja mozda nisam bila srecna kao ona. Mozda nisam pronasla zvezdicu.

Ana, molim te, nacrtaj i meni linije, zvezde, nacrtaj i meni srecu….

Ne mogu. Moja sreca nije kao tvoja. Mozda ja nisam srecna kao ti. Mozda si ti srecnija od mene, Mozda sam ja tuzna. Zar nije tako? – pogledala me.
Imala je suzu o ocima, znala sam da je njena sreca tisina koju sam joj prekinula. Znala sam da je njena sreca linija. Njena sreca je zvezda. Uzela sam joj to. Nisam smela da pitam, a nisam mogla ni da sedim i mirno posmatram umetnicko delo koje nastaje ispred mojih ociju.

Ana, izvini..

Proslo je nekoliko dana od kada sam prekinula trenutke srece svoje prijateljice. Od tog dana pokusavam da nacrtam svoju srecu. Od tog dana pokusavam da shvatim koliko sam ja zapravo srecna ili koliko zapravo to nisam.

Nisam nista postigla. Imala sam i ja zvezdu na papiru, linije i nekoliko zivotinja, ali nisam sigurna da je to moja sreca. Svoju pravu srecu sam unistila onog momenta kada sam pokusavala da je shvatim i kada sam uporno zelela da je nacrtam. Pobegla mi je iz ruku u momentu kada sam htela da je nacrtam i ima pored sebe zauvek. Od onog dana kada sam odlucila da crtam, sve sam pokvarila. Postala sam nesrecna. Ne mozes da uhvatis srecu. To je malo cudo koje moras da negujes, cuvas i delis. Onog momenta kada je pozelis samo za sebe ona ode, nestane. Nadam se da nije otisla zauvek. Nadam se da ce se vratiti, jer je sada spremno cekam da se vrati i mogu da joj obecam da cu je negovati i deliti sa dugima, necu biti sebicna i necu se igrati sa njom kao sa igrackom.

Svaka suza me pece. Svaka linija na papiru je sada samo mrlja neka, akvarel mojih emocija koje sam cuvala. Zao mi je. Zao mi je sto sam bila toliko sebicna, detinjasta, bezobrazna i razmazena. Zao mi je sto sam nekome unistila srecu.

Svoj crtez poklanjem tebi. Nije toliko lep kao tvoj, nema linija, zivotnja, zvezdica… Nema ni jedne linije koja bi ti polazala koliko si mi vazna. Nema ni jedne jasne slike. ALi znas sta? Na tom papiru je sve ono sto zelim i sto mogu da ti dam. Dajem ti celu sebe da nacrtas najlepsu srecu na ovom svetu. Obecavam da necu vise pitati ste je naslikano, samo cu uzivati dok te gledam, gledam jer postojis, gledam kako uzivas u svakom danu. . .

Goodbye to myself…

Mnogo sam volela da sedim u  kaficu narocito leti, ispijam sama kafu u ulici Modene dok pored mene prolaze veoma zgodni muskarci. Volela sam krisom oka da ih posmatram, dok se kao fazani sepure pokazujucu svoje zadnjice kao perje. O Boze, kako sam volela leta u Srbiji . . . Secam se da sam novine znala da citam dugo, tako da bi i rucak docekala u centru grada sa papirom u ruci. Proslo bi leto i vratila bih se kuci. Ne znam zapravo gde mi je kuca, jer sam rodjena u zemlji koja je nekada bila deo bivse Jugoslavije, danas je to odvojena zemlja Hrvatska, mada dugo godina zivim u  dalekoj zemlji….koja je deo Evrope, a maternji jezik mi nije ni srpski ni hrvatski.

***
Setila sam se divnih dana, ali me u protkletu realnost vraca ubod proklete igle u venu. Cudim se i divim samoj sebi kako jos uvek mogu da osetim bol. Danas izlazim, konacno. ..
Otvaram vrata stana, prasine je svuda, a ostali su delovi razbijenog tanjira i case. Pala sam, ali sam uspela da nazovem doktora. Pamtim sve, mada su prognoze da necu jos dugo. Nemam volje da pisem dnevnik, jer nemam kome da ga ostavim da procita. Nemam decu, sa ocem ne govorim, a jedinog prijatelja samo pamtim, umrla je za stolom, koji se jos uvek nalazi u mojoj kuhinji. Necu da spremam nista, idem samo da se istusiram, operem uzasni miris koji ostavlja bolnica, nesto poput alkohola i pokvarenog vina. Uzasno smrdim. Ne znam sta bih jela danas. Sve. Ne znam sta bih gledala danas. Nista. Ne znam koga bih pozvala danas. Nikoga. Ne znam kome bih pisala. Njemu? Osmeh. Uvek mi secanje na njega izmami osmeh. Pitam se da li me se seca? Nisam mu pisala par dana ili su mozda prosle nedelje ili meseci… Nisam ponela laptop u bolnicu. Pisacu mu samo da se istusiram… Nadam se da je on line…

***

Kad sam kupila stan imala sam planove. Porodican zivot. Ono sto nikada nisam imala kada sam trebala da imam. Prvi million zaradila sam veoma mlada. Da, bogata sam, ali nista nemam od toga, jer ne mogu da platim zivot. No, sve ima neki smisao. Ima li? Nisam dugo birala stan, videla sam ga kada sam kolima prolazila pored jedne stare zgade. Pozelela sam bas tu da zivim. Dugo nista nije bilo na prodaju.. ali ja sam uporno cekala. Do tada sam zivela sa ocem, radila u jednoj od njegovih firmi. Nisam gubila nadu, ali nije bilo sanse da na ulaznim vratima stoji moje ime i prezime. Put me odveo u Japan, Indiju, Rusiju, Englesku…ali vratila sam se. Pozvala me devojka iz agencije. Imala je cudan glas, kasnije sam saznala da je bila uplasena. Njen prvi posao, moj prvi stan i njena prva prodaja, moja prva kupovina. Posle hvala na saradnji i ceka sa mnogo nula, imala sam kljuceve u rukama i plan u torbi. Sve je moralo da bude renovirano, ali sam zelela da zadrzim onaj stari miris i kamin u svetloj sobi. Usla sam u stan. Velik hodnik, beli zidovi, dnevna soba, kuhinja, tri sobe, kupatilo, terasa…prelepo. I sve belo.. Posto sam sama jedna soba je odmah pretvorena u sobu za dame. Odeca, cipele, parfemi, nakit… Sve kao iz cuvenog filma Sex and the city. Samo sto ja nisam bila ni jedna od 4 devojke, niti mi je to bio cilj.
Vino na stolu pored laptopa. Bilo mi je dosadno nisam imala volje da radim bilo sta i onako me je sutra cekao isti taj posao i drustvo nekoliko pravnika. Nije bilo muskarca u mom ziotu, u srodnu dusu nisam ni verovala, ali jesam o njima razmisljala i to cesto. Dragi? Ko je to? Slika oko, ime? Nije mi poznato. Ili sam mozda skrenula sam uma i pre nego sto je to trebalo? Da nije flasa vina kriva?
„Cao“-stigla mi je poruka.

***

Toliko od mene vreme je za off line i spavanje. Proslula sam vino, jer nikada nisam znala kao dama da ustajem od stola. Briga me. Suvise sam popila da bih sada i to prala. Skidam sve sa sebe i bacam na pod spavace sobe. Laku noc plavuso.
Nisam cula budilnik jedva sam se probudila tog dana.

Couldn’t have said it better…#1

Perhaps this is one of my misstep!
However I will try. 🙂
It’s better when you write in another language, you can write a lot of things on the  F word 🙂
Today was a hard day.Not raining. The sun is not shining.
Not even a full moon tonight. . . F* it!

It’s not my fault.  Believe me. I do not know why you decided not to call me today.
Why, tell me why?
I heard that you lost your toy. Your favorite toy. I’m sorry for that. Really is.
Now what you felt,  the suffering and pain?
Difficult it is. I know that.

* * *
No matter what – for me you’ll always be special!

* * *

I can not say a word…

Good night!

Why men love their toys more than women?
It’s not my fault!

Diet time :) part one

Je veux de l\’amour

Opet mi spustila slusalicu. Uzas! Koja je to koza od zene. Ne mogu da verujem da se zbog toga naljutila… Pitala me drugarica sinoc, dok smo u miru kafenisale na terasici, da li se ugojila. Za nekoliko dana ide na more i to sa smekerom!  i ima neku super dijetu pa ce da skine kilicu – dve koliko ima viska. Morala sam da budem iskrena, kao i uvek, i da, rekla sam joj da se malo „zaokruglila“. I da to nije kilica ili dva nego je to bar jedno pet-sest kiletina. 🙂 Tu sam uprskala stvar. Pokusala sam da je izvucem i lepo sam joj rekla da sam se salila, Malo! 😉 Dodala sam joj cigaretu, sipala malo hladog piva i odmah je primila svoju infuziju srece. Dok je teren jos bio svez, morala sam vesto da izbegavam rupe kako je ne bih povredila. Samo nije mi jasno zasto je planula toliko. Videla je i ona sama da se kilica-dve malo izmnozile, pa sve sa strane kipi li kipi. No, raspricala se „zgodna mlada“ i dosla do moje „tabu“ teme. Joj sto mi se odjednom slosilo. Pa zar sada da me pita kada cu, sa kim cu… pf!
„Kakav kupaci si kupila?!“ – izgovorila sam prvo sto mi je palo na pamet. A tek tu sto sam se zeznula! Izasla mackica i to na terasu da joj pola komsiluka vidi guzicu. Ukopala sam se. Mackica je bila poput fat Garfilda.
„Kako mi stoji?“ – nabacila je osmeh kao da je dzabo dzet izasao, a kad malo bolje razmislim pa njena pozadina je Jumbo, a sada ja treba da joj kazem kako joj bas lepo stoji novi kineski kupaci kostim! A i sta kupuje kod Kineza kad zna da su to mali ljudi i jedina najveca velicina im je L.
Udahnula sam dobro, na brzinu se pomolila, jer sam znala da kada joj kazem kako joj divno stoji bikini, letecu sa terase. Boze, pomozi!
„Draga, imas kilicu – dve viska i par dana budes na dijeti i to je to. Inace je bas lep model“, rekoh.

turn off

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ugasila sam te… prosto mi idu na zivce tvoje provokacije i reci koje mi izjedaju dusu.  Vidim da ti se usne pomeraju, ali ja ti ne cujem glas. Zar stvarno mislis da mogu jos dugo ovako? Dodje mi da skocim na tebe, srusim te na pod svom svojom tezinom, i da prilikom pada udaris glavom i uletis tacno ispod mojih ledenih ruku i tada pocinjes polako da se gusis od siline mojih prstiju…. Da, da, klimam glavom i pravim se da te slusam. Nije mi jasno cemu tolika filozofija, a pitala sam te samo jednu jednostavnu stvar – sta ces za klopu….
Hehe ako ne moze da ih pobedis, pridruzi im se. Pitam se kako bi to izgledalo. Ti pricas. Ja pricam. Ti mases rukama. Ja masem. Ti lupis o sto. Ja lupim o sto! Cini mi se da ovo zvuci cudno koliko i pohod belog medveda na med!
Ipak, ne mogu da promenim tvoje blebetanje. Ne mogu ni da te zagrlim, poljubim iza uha, lagano vrhom usana i udahnem miris tvoje koze… Ne mogu ni da kazem „Umukni!“, jer mi je grlo toliko suvo da ne mogu da gutam..

Nastavi da pricas. Ja cu se i dalje praviti da te slusam.

Turn off. Imam sliku, a nemam ton. Savrsen odnos dvoje zaljubljenih ljudi.

Savrsena komunikacija, a samo je jedan daljinski..