Tag Archives: Muzika

..nije život stvar

7 maj

….kad padneš, dočekaj se sa osmehom..za mene…zbog sebe…

Oprostila sam sa njom i ušla u nepoznato. Ne mogu da opišem šta sam tada osećala, tražila sam reči, ali kao da ne postoje. U meni se igrao strah, pa tuga, neverica, i život se igrao sa mnom. Predala sam papire, soba broj 1. Stavila sam svoje stvari na krevet i nasmejala se ljubičastoj posteljini; ponegde izgužvana, jedva vidljivi po koji trag izbeljivača, na krajevima je pisalo IF;  i mirisu koji mi je razdirao pluća. Osetila sam ukus, gorčinu, a pre svega suze koje nisu bile na mom licu, samo su nevidljivo staje na uglu mojih očiju. Zenice mi više nisu bile otvorene, samo je crvenilo pokazivalo koliko se zapravo gubim. Uvek sam bila suviše osetljiva i ako sam znala da sam jaka kao crna stena. Voda je duboka, pa se često stena ne vidi…Poređala sam svoje stvari u jednu fioku, stavila knjige, flašiću sa vodom, šolju, hemijsku olovku i torbu lagano spustila pored kreveta plašeći se da je ne slomim. Sela sam na ivicu kreveta, odbijajući da podignem noge i opružim telo, a bila sam tako umorna i iscrpljena, tako jadna i sama, iako je pored mene bilo još ljudskih duša. Nisam želela da zatvorim oči pre nego što pošaljem poruku.   Svi smo mi smrtnici, svi smo mi grešnici. Svi smo mi osuđeni… Ostavila sam ponos i sramotu ispred vrata sa brojem i nisam želela da se pomolim. Zaključala sam Boga odbijajući da mi pomogne, to je samo mogao neko drugi.

I to se završilo. Sve je sada iza nas. Sve je sada ispred nas. Kažu kada se jedna vrata zatvore, uvek se druga otvore. Samo želim da neke slike nestanu, samo želim da ljudska duša zauvek ostane ljudska i da je niko nikada ne uzme, jer nema niko prava na to.
Nisam morala, ali sam ostavila otvorena vrata od sobe, čak sam se i okrenulu i pogledala sliku koje sam se plašila i grozila, slike od koje mi je bilo muka i jeza me hvatala. Tako sam pogrešila…
Žao mi je što nisam uspela da sakrijem sva svoja osećanja, žao mi je što nisam mogla da se naviknem, ali takva sam. Sada je sve u meni drugačije, ali ja sam i dalje ona ista. Ipak bih volela da sačuvam ono nešto lepo u sebi, i držim još sve to nekako, ali ispustiću to uskoro osećam, urezalo mi se u ruke, kao da držim zmaja i želim da što više leti, sa svim onim šarenim bojama, ali moj je i dalje nekako ljubičast, i znam da će uskoro zaduvati nepodnošljiv bol i da će, moj mali zmaj, odleti i poneće deo mene. Volela bih da ga neko uhvati i čuva, kao što sam ja negovalo osećanja u sebi, ono sto sam nasledila genima i ono malo što mi Bog dao.
Stidim se svoje slabosti, stidim se slabih suza koja sam delila sa drugima kad nisam smela, kad sam morala da budem jaka i kad sam trebala da pokažem da sam čovek, a ne dete koje ne može da prihvati… Ali zašto da se stidim, pa čovek sam možda je moje meso drugačije, ali krv nam je svima ista, često poteče i malo otrova i šećera našim venama…
I to se, nekako, završilo. Tuga kao svaka druga. Sreća kao nada. Ljubav kao lek. Odrasla sam onog momenta kada sam zakoračila u zelenu travu i pogledala mutno nebo. Kiša je padala. Postoji i mala trema da će mi jednom zatrebati dete u meni, ali sam rešila da je uspavam malo, jer je život suviše surov i težak i ne mogu da se …probudiću je ponovo kada osetim da je bezbedno ponovo se tako osećati…kao dete.
Neka još danas suze teku, neka operu svako zlo koje sam dodirnula, neka opere i bol i slabost koju sam osetila i gorčinu zbog koje nisam spavala, neka kiša uništi i mirise od kojih sam drhtala, a nisam smela, trebala sam da se ugrejem i osmehnem… trebala sam, ali nisam. Voda će isprati sve, vreme će polomiti sve uspomene kao što lomi i duh, ali neće uspeti da promeni nečiju sudbinu i izleči rane. Nažalost…
Slike ostaju, jer mogu da me dočekaju, mogu da srede i tebe, jednog dana, i tada se možemo u ramu zajedno gledati, ali moj će biti veseo, ljubičast, jer ja sam živela srećna. I ti ćeš. I oni će.
….i na kraju pesma za početak..za ljude koje je dočekalo malo tuge i nevolje..za decu koja nemaju sve ono što ja imam..za njih koji su me trpeli i brinuli…za tebe koji si mi pomogao, a možda to ni ne znaš.. Volim te.  Hvala!

 

Advertisements

Perspektiva

15 feb

 

Slušam i pitam šta to danas imamo…šta nam se to danas nudi…
Čudan je zakon ponude i tražnje..
Da li imamo perspektivu?!  🙂

i naravno, Sretan vam Dan zaljubljenih…

Biti čovek je najteže…

19 jan

 

Nekad se čini da sve što imam ništa ne vredi,
pa mi sjaj svih budućih želja često zabledi,
tako da trudim se da se družim samo sa dobrim ljudima,
koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila čudima.

Za bolje znam, al’ mi bolje ne treba!

U nedostatku nekog bogatstva svi ljudi beže,
u onaj svet gde biti čovek je najteže,
a ja stojim ovde tu gde sam rodjena i družim se s dobrim ljudima,
koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila cudima.

 

Take A Look At Me Now

8 jan

 

I wish I could just make you turn around,
Turn around and see me cry,
There’s so much I need to say to you,
So many reasons why,

You’re the only one who really knew me at all.

So take a look at me now,
Well there’s just an empty space,
There’s nothing left here to remind me,
Just the memory of your face,
So take a look at me now, 
So there’s just an empty space,
But to wait for you is all I can do,
And that’s what I’ve got to face.

 

 

Hod izgubljene duše

3 jan

Pripadnik sam grupe ljudi kojima prvo morate da kažete šta želite od njih, zatim da još jednom ponovite, a posle izvesnog vremena čekanja defnitivno morate i da povisite ton, kako bih zaista čula vaše reči. I tako, zamoli mene neko da nešto uradim  – napišem. Nisam mogla. Priznajem čula sam i prvi put šta se od mene “traži”, ali nikako da to isto uradim. Kasnije sam jasno čula kako se takva vrsta ljudi naziva….

“Čula sam, nema potrebe da vičes”, mumlala sam sebi u bradu.

Patetična. Ljubavna. Iskrena. Tragična. Komična. Romantična. Sarkastična. Životna… Stala sam. Ne znam gde dalje, a onda sam čula pesmu…Ne, nije se sama od sebe pojavila u mojoj glavi, jos uvek držim jedan deo razuma u rukama. Ostao je uključen tv, a jedna reklama je imala u pozadinu TU pesmu, pesmu koja me je ukočila celu. Zadrhtala sam kao da je neko prošao kroz mene. Prestala sam da dišem. Setila sam se tebe. Kad me zagrliš, oduzimaš mi dah. Tada nestaje moje ja, postajem tvoje ti. Tvoje usne kontroslišu pokrete moje.

Ipak…

Prava ženska priča počinje uvek jednom istom rečenicom, na tu istu mi se diže kosa na glavi – “ rekla  sam da ponovo neću voleti, da mene niko neće voleti posle..”
Priznajem čitala sam dnevnike svojih prijateljica, mada one nikada nisu znale da priče imam i ja, samo ne toliko patetične i istrošene, čula sam slične rečenice od većine ljudi koje poznajem, a neko se i danas, posle toliko godina usuđuje da ih izgovori.

Patetična.
Zašto žaliti za nečim što je prošlo i seći vene za nekim ko vas je povredio? Patetika nastaje upravo tada, kada se svet sruši u jednom danu, jer je jedno NE pokvarilo planove i odnelo sa sobom san o beloj haljini i cveću u rukama. Belo je uvek u modi. Posle par litara suza, jecanja i onog pitanja zašto se meni to desilo, nisam zaslužila i sl., pojavi se neko. Milion ljudi, mnogo mesta za upoznavanje. Posle nekoliko meseci, patetična priča odjednom postaje nešto drugo, obrisala se jednostavno.

Ljubavna.
U početku sve izgleda savršeno, udvaranja, šetnje, dodiri, drhtaji. Poljubac na kiši. Posle onog intimnog dela, ljubavna možda više nije ljubavna. Lep je osećaj, rado ga se sećam u teškim momentima. Zatvorim oči i vidim samo “belo”. Pomogne ponekad kada kreneš da toneš. Pomogne ti ponekad i da se baciš na zemlju, kada proradi ono malo razuma koje je ostalo posle ljubavne idile. Ništa više neće biti isto.
Često stanem ispred ogledala. Ne vidim tada svoje lice, vidim samo svoja dela, osećanja.

Iskrena.
Mnogo je teško biti iskren. Priznati nekome svoja osećanja, a da pri tome niko ne bude povređen je uzašna pomisao. Jednostavno više nije realna. Mislim da više ni ja ne želim da budem iskrena. Besmisleno je. I ma koliko da boli svaka reč koja dolazi iz srca, uvek postoji način da se izleči svaka bol.

Tragična.
Deo tvoje duše, deo mog života. Sve prave ljubavi su tužne, tragične. Doživljam bol na meni, svojstven način. Tragičnim plačem. Bude lakše, a posle svih kapljica suza, oči dobiju neverovatan sjaj. Izgledam srećno. Moraću češće da plačem… Počinje sve da mi bude smešno.

Komična.
Ne znam kada ulazimo u fazu komedije. Možda kada nam iskrena ljubav postane tragična, pa nam se posle nekoliko litara alkohola u krvi sve čini divno i veselo. Smeh je pravi lek. I teret koji, upravo sada, nosim na leđima, je savršeno podnošljiv. Možda, jer sam prošla sve ove faze, ali na svoj način, i patetičnu i ljubavnu i iskrenu, a sada i tragičnu priču. Verujem u ljubav.

Romantična.
Bog je rekao da je ljubav važna, spaja ljude, ali nam nije rekao i da razdvaja. Ipak, posle nekoliko godina svako od nas može da prizna da se seća i lepih trenutaka. Oni koji su rođeni pod srećnom zvezdom, svakako još uvek proživljavaju sve one romantične trenutke, a oni drugi maštaju. Osmeh. Posle tragedije i komedije, najviše ga ima u romantičnim delovima života. Ne znam više da li sam romantična osoba. Znam da sam nekada bila. Možda su godine izbrisale taj deo mene, ili se jednostavno uspavao vremenom stagnacije.

Probudi se i Sarkazam.
Kada sam kriva, često ga koristim. Kada sam srećna, prosto ne verujem da jesam i radim isto kada nisam. Mumlam u bradu… Sve je to deo života.

Život.
Uvek tu reč treba pisati velikim slovom i tako životu odati poštovanje dok smo još živi. Da li je zapisano ili svako piše svoju sudbinu, sve jedno je, jer vreme prolazi.  Snovi nestaju, gubi se sjaj.

Ipak…

Sa poslednjim taktovima muzike odlazilo je moje drugo ja. Mogla sam ponovo da čujem da mi srce kuca, da sam živa, na zemlji i dalje. Mogla sam ponovo da osetim…bol. Sreću. Tugu. Strah. Daljinu.

Znala sam da nije za mene ovaj grad, gde živis brzo i umreš mlad. Sve što napišem izbrišem, kao da se nije desilo. Ali ipak, ponosno nosim ožiljak na sebi. Grešnica. Obeležena. Ranjena. Izgubljena i ponovo nađena.

Ponekad se osećam kao stvar u tvojim rukama. Ponekad poželim da me nikada nisi pronašao, jer sam navikla na hod izgubljenih duša. “Ne zaboravi da uvek kažeš ono što misliš”- mama mi je često ponavljala tu rečenicu. Plašila se da se moje ćutanje, ovog puta neće završiti slavno. I ma koliko se opirala, ne mogu da se otmem utisku da sam zarobljena. Želim da pobegnem, jer sam tako dobro naučila da bežim u životu da mi je to postalo Drugo lice. Ali, ne mogu. Ovog puta nemam gde. Nemam kome. Nemam čemu. Hvala ti. Noge su mi postale teške od trčanja, lice crveno, a usne ispucale od vetra koji mi je stalno udarao u grudi. Svaki put sam znala da grešim. Svaki put sam čula glas da ne idem, da pokušam. Čujem ga i sada. Zato i dalje stojim pored tebe. Zahvalna, jer zbog tebe mogu da se osetim živom. Čujem svoje srce. Osetim dah. Vidim svoje lice u ogledalu.
Kada očekujes previše uvek dobijes premalo. Vise ne očekujem ništa. Ponekad se usudim da priznam da nisam zaslužila da sanjam budna. Posle svega, mene niko nije pitao da li želim…
Sećas li se kako smo se upoznali? Meni je to jedan u najglupljih dana. Ne znam kako sam se tamo našla, bilo me blam, ali si imao neku čar, pa je kasnije sve dobilo svoj smisao.  Ne mogu da pobegnem od straha da će boleti. I tuga je deo mene, deo nas. Prijaš mi..

Ipak…

Još te spominjem svakom, dragi moj. Uvukao si mi se pod kožu. Ako samo i pokusam da te izvučem, da prestaneš da živis u meni kao parazit, znam boleće još više. Ostaje mi samo da se prepustim. Dozvoliću ti sve ono što sam rekla da ne želim više. Veruj mi da je to toliko teško, skoro jednako bolu kad nestane deo tebe. Možes da biraš sta želis….imaš pravo. Iako se nekad dvoumiš i misliš da moje telo nije dovoljno toplo za tebe, verujem da ćeš ostati. Ponekad ne želiš više moje utočište. Znam. Zato ću te zamoliti da ostaneš još malo….
Još uvek grešim, često krenem na pogrešnu stranu. Još se privikavam da je nekome stalo. Jos sam najbolji prijatelj sa strahom, koji mi daje savete. Verujem da ću prestati da ga slušam.
Jedno veliko hvala. Imaćeš uvek posebno mesto u mom srcu, jer si ga zaslužio. Nisam sigurna da možeš i ti tvrdiš isto. Ali pokušaj. . .
Kada nije mi dobro i kriv si mi za sve, sve teške reči same svoj put pronalaze. Pitaš se gde smo tu i sta radiš tu. Zašto takva sam…

Znala sam uvek da se sklonim drugom da krene… ne mislim da sam tada bila bolji čovek, bila sam samo najveća kukavica.

Ako nekoga želiš, reci mu. Stisni petlju i reci nekome šta ti znači. Jer kada odlučiš da je pravo vreme možda će biti suviše kasno..

I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas. Možda ti pomognem i ja……

I live on the first floor :)

27 dec

 

My name is Jassna
I live on the first floor
I live upstairs from you
Yes i think you’ve seen me before
If you hear something late at night
Some kind of trouble, some kind of fight

Just don’t ask me what it was..

 

..kad te..

23 dec

volim kad te volim…jer bez tebe ne mogu..

volim kad te volim, sa tobom hoću sve..

 

inspirisala  me pesma na blogu http://someoldpiano.wordpress.com  🙂 hvala 😀