Crna torba

18 Sep

Ne volim da se pakujem. Torba mi baš iz tog razloga nikada nije totpuno raspakovana. Ne znam gde ću sutra zakoračiti na točkovima, a još manje znam kome ću se vratiti-njima, nama ili tebi. Tebi ću se uvek vratiti. Da, tebi, što sada čitas ove redove, ali znaš da ću se ponakad, na kratko, vratiti i sebi, da vidim i naslikam ti još jedan deo sebe. Reči, olovni vojnici koji marširaju po pravoj liniji… 

Danas sam došla tebi. Ti si poput mene. Upravo sada ostavljaš veliku, crnu torbu u hodniku, preskočićeš je, jer ti više nije potrebna. Kada se samo setim koliko sam ja tako svoja osećanja bacala na hladne pločice ili ih duboko zakopčavala, misleći da nikada neću morati da otvorim, ostavljala u torbu da tako stoje po nekim nepoznatim, mračnim hodnicima. Svetlo mi nije bilo potrebno. Jasno sam ih videla u potpunom mraku. Gledala su me osećanja, smejale mi se uspomene. Svaki put bi pokušale da mi se vrate, čula sam ponekad i krik svih tih uspomena, ali sam samo ćutala. Tišina je i sada…

Pišem tebi, kod tebe sam došla, tako sam odlučila. Ne pitaj odakle ja. Iskreno, zalutala sam, ali to nije prvi put, zar ne? Svratila sam da ti kažem da ugasiš tišinu, otvoriš srce i zaplačeš rečima suza. Prokletno je teško izgovoriti reči. Tebi, kao najboljem licemernom stvoru, govorim da je hrabrost vrlina, a ćutanje mana. To je ono što sam ja naučila iz svoje tišine.

 Zaista ne znam da li sam sada ponela sve što mi je potrebno da ti na trenutak ulepšam dan i kažem – nisi sam! Milioni su poput tebe, milioni duša vole, pate, raduju se, tuguju, ali samo stotine njih će moći da te pogleda u oči, desetine će te možda zagrliti, a samo jedna duša će ti reći „ja sam uz tebe, ja te čuvam“. Ti si to jednom odbacio. Znam kako se osećaš, znam koliko srce sporo kuca kada padne noć. Znam koliko je teško osetiti se prazno i kada nema ko da te drži za ruku dok se lomiš na komade. Tebi pišem. Tebi ostavljem svoje korake, umorne od prašnjavih ulica, tebi ostavljam milje osmeha nepoznatih ljudi. Ne brini, to je onaj najlepši deo mene, priča zbog koje ćeš imati danima osmeh na licu i vetar u leđima. Ali i to će brzo nestati.. Hvala ti što si srećan. To je zapravo smisao života. Osmeh koji ćeš pokloniti drugima. Okreni se, verujem da imaš kome. Ujedamo, kidamo ruke jedni drugima, bacamo žar pod noge, stavljamo masku đavolu kako bi nama bilo bolje. Ti nemoj to više da radiš. Zalutaćeš. Izgubićeš svoj mali svet koji si tako dugo gradio. Tebi pišem, jer znam da znaš – biti čovek je najteže. Čuvam te… Gledam te. 

.vreme je da odem, nisu moje noge navikle na mir…ostavljam ti crnu torbu, otvori je kada ti moja leđa postanu samo sećanje.

Otvorio je torbu, kada sam otišla. Prazna je. Do samog kraja nije znao da sve što je vredno ne može da stane u jednu torbu…..

me

4 reagovanja to “Crna torba”

  1. poznanik 20. septembar 2013. u 6:59 AM #

    Ovo….ostavilo me je bez teksta.

  2. Marina Majska 20. septembar 2013. u 10:09 PM #

    Koliko emocije na jednom mestu. Očaravajuće…

  3. dkpogledi 3. novembar 2013. u 6:48 PM #

    „Milioni su poput tebe, milioni duša vole, pate, raduju se, tuguju, ali samo stotine njih će moći da te pogleda u oči, desetine će te možda zagrliti, a samo jedna duša će ti reći „ja sam uz tebe, ja te čuvam“…“ Lepo. I saglasna sam da cutanje jeste mana.😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: