Miris kestena

23 Nov

Ptice cvrkuću u mojoj glavi. Zbog njih su mi misli nepovezane. Reči udaraju jedna o drugu i ne mogu da pronađu put.  Reči ne izlaze iz mojih usana.  Ne mogu da ih izgovorim, suviše se brzo kreću. Suze. Moje oči su progovorile. .. Ne čujem više ptice. Ne čujem ni reči. Otišle su. Sada sam sama. Želela sam da odu, ali posle njih je ostala samo praznina. Ne želim da budem prazna…

Oktobar 2011.

Uz lupanje vrata je napustila veliku, belu zgradu. Noć. Iznad njene glave su svetlucala crvena slova. Izgledala je kao đavo, koji je upravo zakoračio u pakao. Udahnula je leden vazduh, pomešan smradom alkohola. Udahnula je vazduh smrti.

Ma nosite se svi. Nemate pojma. Ništa što ste rekli nije istina, pa to je pobogu nečiji život, šusteri glupi.

Par koji je sa osmehom prilazio toj velikoj zgradi, popreko je pogledao. Nestao im je osmeh sa lica i ubrzali su korak, kako bi pobegli što dalje od žene koja priča sama sa sobom.
Nije ih ni primetila. Zakopčala je svoj kaput i počela polako da korača. Gledala je automobile na parkingu, po koja klupa je bila pored drveta. Ko u opšte voli da sedi ispred bolnice?!, pomislila je.
Zaključala je svoje misli. Želela je samo da hoda. Želela je da nađe jedno mesto, mesto za koje je verovala da postoji, mesto koje je bila njena jedina nada. Zvuk sirene je pekao njenu kožu. Nije joj bilo hladno, ali je stavila ruke u džepove. Hodala je. Ritam njenih koraka je pratio otkucaje srca. Stala je. Kiša je počela polako da pada. Osetila je na licu, jer je su kapi bile slane. Obrisala ih je sa obraza, kao kada briše suze. Ali ona nikada ne plače, tako da je ipak to bila samo kiša. Pogled na sat je podsetio da ne može više da stoji. Gubi vreme. Krenula je. Nije mogla da trči u novim cipelama, ali je zato mogla brzo da hoda. Za njenih 28 godina, više od pola, je provela na visokim štiklama. Bolje je hodala nego što je znala da trci u patikama.
Nešto je stezalo u grudima, ali je svaka bol podsećala da mora da hoda i da ne sme da stane. Bol koja je proždire samo je pokazivala da je i dalje živa. Pogled zalepljen za pločnik. Ovog puta nije brojala korake. To je radila često kada je bila srećna. Brojala je koliko još ima koraka do kuće i koliko će joj vremena trebati da se vratim dragom. Sada su brojevi ćutali. Nije bilo šta da se broji. Nije bilo nikoga kome bi se vratila. … Jasno je videla da se boje menjaju, ali nije reagovala.  Tup zvuk, škripa guma i seljak koji je seo na sirenu od kola. Nije čula šta je taksita govorio, niti je videla njegov bes kada je zalupio vrata od kola i krenuo ka njoj. Ni jednog momenta nije usporila korak.
– Hoćes da pogineš devojko? Jesi li ti normalna, kuda gledaš, ideš kao lujka neka! –urlao je na nju.

Da, hocu da poginem. I ne, nisam normalna. Ali to nije tvoj problem, glupi gospodine
.
Čovek nije čuo njene reči. Nije ih ni izgovorila, njeno srce je govorilo.

Osetila sam udarac. Naletela je na mene. Od siline udara sam se zalepila za ogradu.

–          Izvini, šapnula je u čudu i nastavila da hoda.

–          U redu je samo gledaj kuda hodaš, molim te. Naletila si na mene, a mogla si na auto.

–          Znaš, briga me! Nisam namerno i izvini još jednom, ali sad žurim – rekla je.

–          Čekaj. Stani. Poznajem te –  bila sam sigurna da mi je njen lik poznat.

–          I ja tebe, videla sam te nekoliko puta, ali nikada nismo razgovarale. Drugi put, sad žurim.

–          Smem da pitam gde? – bila sam uporna i užasno radoznala.

U momentu je stala. Pogledala me ledenim pogledom. Pogled koji mi je govorio da to nisam smela da pitam. Još jednom je udahnula, izvadila ruke iz džepova. Pale su pored nje kao da nisu njene.

–          Tražim jedno mesto. Nemam mnogo vremena i može da se zatvori. Kasno  je već. Vidiš, mrak? Možes sa mnom, ako želis, možda se i tebi tamo svidi samo da uspem da ga pronađem.

–          A gde idemo? –  tiho sam je pitala plašeći da će me odbiti ili oterati.

–          Psttt, ćuti, samo idi za mnom.

 

Pomislila sam da je luda. Ali ja sam još veća ludača što idem za nekim koga jedva poznajem. Jedva sam stizala njen korak. Ulica je bila mračna, ali sam jasno videla, da ako skrene levo, ulazimo u moju ulicu, a upravo sam izašla iz nje kad sam je srela. I ja sam te večeri htela da idem što dalje, a ona me vraća. Konačno je stala.

–          Ne znam gde je to mesto. Verovatno hodam satima. Ne znam kako sam došla do ove ulice.

Deka  na ulici čisti divlji kesten.

–          Obožavam ovaj miris, rekla je.

–          I ja! 
Na mom licu je bio mali osmeh, kako ne bi uvredila njenu tugu u očima. Prolazim svakog dana pored njega i nikada nisam kupila. Želis kesicu vrucih kestenja?

Klimula je glavom. Držala sam u ruci kesicu, pušio se još uvek kesten i sekao svojim mirisom tišinu između nas.

–          Dodji, izustila sam tiho još uvek nesvesna svog glasa.

Tražila sam po torbi ključeve. Nikako ne mogu da se snadjem u haosu koji nosim sa sobom. Prošle smo pored lifta i išle stepenicama. Kada sam otključala vrata ona je ušla prva. Lagano je izula cipele i sela na krevet. Posmatrala sam je. Sedela je sa rukama u krilu i gledala u tepih. To i  ja radim kada me uhvati tuga. Zamišljam da linije igraju, da pevaju i raduju se. Ponekad čujem i njihovu pesmu. Sada sam i ja gledala tepih i sela na krevet. Otvorila kesicu. Pružila sam joj da se posluži. Nje više nije bilo…

Znam da sam na pravom mestu. Mestu koje je ona toliko silno želela da pronađe. …

Moje telo više nije bilo prazno. Vratile su se ptičice, došle su i reči. Nisam više sama. Samo jedna suza je pala na moj dlan, ali sam je pojela zajedno sa kestenom. Ne postoji mesto, ma koliko je to tražila, gde mogu da kupim vreme, gde mogu da zamenim osmeh za poljubce. Ne postoji mesto na kojem će jedno izvini da nagovori na ples. Ne postoji mesto gde možeš da zameniš telo za drugo, niti da kupiš novo srce. Ne postoji mesto gde možeš da kupiš vreme. Ali zato imaš ovo malo sto ti je ostalo. To je blagoslov. Treba da iskoristim za neke druge, bolje stvari. Vreme je dragoceno. Nikada nisam volela satove, kucaju u prazno. Znam koliko sam imala i koliko mi je još ostalo. Poštujem to…..  baš lepo miriše kesten.

21 reagovanja to “Miris kestena”

  1. agroekonomija 24. novembar 2011. u 7:42 PM #

    Divno si ovo napisala.

    • Jassna 24. novembar 2011. u 9:56 PM #

      hvala, Agro, od srca!😀

  2. Jelena 24. novembar 2011. u 7:50 PM #

    Toliko tuge sam našla između redova…ali si je sakrila..na kraju i pobedila…Ne mogu rečima da opišem kako je priča uticala na mene..hvala ti na tome… Bice sutra lepši dan, zahvaljujući tebi…a koraci mi više neće biti usporeni…
    hvala…

    • Jassna 24. novembar 2011. u 9:58 PM #

      sutra mora da bude lepsi dan…tuge ima svuda, ali ima i osmeha …“lajf“ motiv samo se smej😀
      hvala na lepim recima, izmamile su osmeh 🙂

  3. cakulanje 24. novembar 2011. u 8:34 PM #

    O, sad si me rastužila . . Došlo mi da pođem za vama dvema. Kad bih mogla!? Ali, ne. U pravu si. Svako ima svoj kristalčić i još puno toga da obavi na ovom svetu dok ima vremena.


    🙂

    • Jassna 24. novembar 2011. u 10:01 PM #

      nemoj biti tuzna, molim te…
      mogla si i ti krenes…ali znas mozda je bolje da sedis u toploj sobi i jedes kestenje. donecu ti da probas, odlicni su😀
      a pesma je divna…slicna je bila u mojoj glavi dok sam pisala🙂
      ti mene poznajes😉

      • cakulanje 25. novembar 2011. u 4:03 AM #

        možda te prepoznajem🙂 u stvari, ja sam srećna, ali stvarno srećna kad sretnem dobre ljude🙂

      • Jassna 25. novembar 2011. u 8:56 AM #

        HVALA🙂

        mada sve zene su po malo vestice🙂
        ne znam, iskreno, sta treba da kazem kada me neko pohvali ili kaze neku lepu rec…mogu samo blago da pocrvenim i da te zagrlim😉

  4. Paolo 24. novembar 2011. u 8:41 PM #

    ONA JE TI. TI SI ONA. DA LI SAM U PRAVU? PONEKAD I JA POZELIM DA MOGU JOS SAMO JEDAN PUT DA PROSETAM SA NEKIM KOGA VISE NEMA. LEPO PISES. SEBE NIKADA NISAM USPEO DA PRONADJEM, I ZATO JOS UVEK LUTAM. IPAK, NISAM SAM PA JE SADA SVE LAKSE.
    POZDRAV.

    • Jassna 24. novembar 2011. u 10:03 PM #

      mozda je ona moja drugo ja, ili sam ipak ja ona..ne vidim zasto bi to bilo vazno sada…neke stvari je bolje precutati…reci koje ne moramo da izgovorimo…nisi sam…naci ces sebe u sebi..jednom..nadam se da ces tada biti srecan. nemoj nikada da odustajes…cuvam ti ledja🙂
      i hvala na lepim recima… pozdrav😉

    • tatjanamb 25. novembar 2011. u 4:58 PM #

      I ja sam slicno pomislila: da pises o delovima svoga ja …

      To da su sve zene po malo vestice – neko mi je davno rekao…😀

      Vrlo lepo napisano, a i pesma koju si iznad dobila u komentaru je divna. Volim Enyu.

  5. Jassna 25. novembar 2011. u 9:14 PM #

    hvala, Tatjana!
    sve je deo mene, deo nas…
    a pesma je zaista divna…😉

  6. nedodjija 28. novembar 2011. u 11:19 AM #

    kad sam jednom prilikom jednoj mladoj prijateljici rekla da je prava vestica, ona se ljupko nasmesila i rukom namestila kosu i radoznalo pitala: a, jel mi se mnogo vidi….🙂
    kesten je zaista divan….

    • Jassna 30. novembar 2011. u 1:49 AM #

      priznajem jesmo ponekad vestice, ali smo uglavnom andjeli, zar ne?🙂

      hvala Ti, Nedodjija🙂

  7. tangolina 29. novembar 2011. u 9:28 AM #

    Prvi put sam tako brzo čitala iz straha da nećeš naći to što tražiš, da mi je prva misao bila: dobro je, na sigurnom je… Čudno je kako, ma koliki strah ili patnju nosili, ponekad nešto poput tvog kestena, može da nas teleportuje u sigurnost i blagostanje…Stavi jedan u džep, za svaki slučaj😉

  8. Jassna 30. novembar 2011. u 1:50 AM #

    hvala!!😉
    i hvala sto brines🙂

    hocu, samo se plasim da cu ga odmah pojesti🙂

  9. dragicap...made by me ... 18. decembar 2011. u 10:57 AM #

    Divo Jasna ,svidja mi se,ima nečeg za prepoznati ,onako iz duše kako ja volim da kažem.
    Hvala na svim posetama dosadašnjim i budućim,pozdrav.

  10. bokisingl 20. decembar 2011. u 5:40 PM #

    Nažalost, Srbija je sve više puna izgubljenih ljudi, koji razgovaraju sami sa sobom, negde žure ili nešto traže, a da neznaju ni gde žure ni šta traže. Njihova srca i duše su uzeli neki drugi ljudi, koji nemaju ni srca ni duše. Zauzvrat, svojim žrtvama ostavili su patnju i beznađe. Nadam se da će svi takvi, kad-tad dobiti recipročni deo Božje pravde.

    • Jassna 21. decembar 2011. u 8:09 AM #

      Nije to samo u Srbiji, svuda je tako, mada mislim da mnogo znaju sta traze onog momenta kada su odlucili da naprave prvi korak… ceka ih Sunce na kraju..

      hvala!🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: