Hod izgubljene duše

3 Jan

Pripadnik sam grupe ljudi kojima prvo morate da kažete šta želite od njih, zatim da još jednom ponovite, a posle izvesnog vremena čekanja defnitivno morate i da povisite ton, kako bih zaista čula vaše reči. I tako, zamoli mene neko da nešto uradim  – napišem. Nisam mogla. Priznajem čula sam i prvi put šta se od mene “traži”, ali nikako da to isto uradim. Kasnije sam jasno čula kako se takva vrsta ljudi naziva….

“Čula sam, nema potrebe da vičes”, mumlala sam sebi u bradu.

Patetična. Ljubavna. Iskrena. Tragična. Komična. Romantična. Sarkastična. Životna… Stala sam. Ne znam gde dalje, a onda sam čula pesmu…Ne, nije se sama od sebe pojavila u mojoj glavi, jos uvek držim jedan deo razuma u rukama. Ostao je uključen tv, a jedna reklama je imala u pozadinu TU pesmu, pesmu koja me je ukočila celu. Zadrhtala sam kao da je neko prošao kroz mene. Prestala sam da dišem. Setila sam se tebe. Kad me zagrliš, oduzimaš mi dah. Tada nestaje moje ja, postajem tvoje ti. Tvoje usne kontroslišu pokrete moje.

Ipak…

Prava ženska priča počinje uvek jednom istom rečenicom, na tu istu mi se diže kosa na glavi – “ rekla  sam da ponovo neću voleti, da mene niko neće voleti posle..”
Priznajem čitala sam dnevnike svojih prijateljica, mada one nikada nisu znale da priče imam i ja, samo ne toliko patetične i istrošene, čula sam slične rečenice od većine ljudi koje poznajem, a neko se i danas, posle toliko godina usuđuje da ih izgovori.

Patetična.
Zašto žaliti za nečim što je prošlo i seći vene za nekim ko vas je povredio? Patetika nastaje upravo tada, kada se svet sruši u jednom danu, jer je jedno NE pokvarilo planove i odnelo sa sobom san o beloj haljini i cveću u rukama. Belo je uvek u modi. Posle par litara suza, jecanja i onog pitanja zašto se meni to desilo, nisam zaslužila i sl., pojavi se neko. Milion ljudi, mnogo mesta za upoznavanje. Posle nekoliko meseci, patetična priča odjednom postaje nešto drugo, obrisala se jednostavno.

Ljubavna.
U početku sve izgleda savršeno, udvaranja, šetnje, dodiri, drhtaji. Poljubac na kiši. Posle onog intimnog dela, ljubavna možda više nije ljubavna. Lep je osećaj, rado ga se sećam u teškim momentima. Zatvorim oči i vidim samo “belo”. Pomogne ponekad kada kreneš da toneš. Pomogne ti ponekad i da se baciš na zemlju, kada proradi ono malo razuma koje je ostalo posle ljubavne idile. Ništa više neće biti isto.
Često stanem ispred ogledala. Ne vidim tada svoje lice, vidim samo svoja dela, osećanja.

Iskrena.
Mnogo je teško biti iskren. Priznati nekome svoja osećanja, a da pri tome niko ne bude povređen je uzašna pomisao. Jednostavno više nije realna. Mislim da više ni ja ne želim da budem iskrena. Besmisleno je. I ma koliko da boli svaka reč koja dolazi iz srca, uvek postoji način da se izleči svaka bol.

Tragična.
Deo tvoje duše, deo mog života. Sve prave ljubavi su tužne, tragične. Doživljam bol na meni, svojstven način. Tragičnim plačem. Bude lakše, a posle svih kapljica suza, oči dobiju neverovatan sjaj. Izgledam srećno. Moraću češće da plačem… Počinje sve da mi bude smešno.

Komična.
Ne znam kada ulazimo u fazu komedije. Možda kada nam iskrena ljubav postane tragična, pa nam se posle nekoliko litara alkohola u krvi sve čini divno i veselo. Smeh je pravi lek. I teret koji, upravo sada, nosim na leđima, je savršeno podnošljiv. Možda, jer sam prošla sve ove faze, ali na svoj način, i patetičnu i ljubavnu i iskrenu, a sada i tragičnu priču. Verujem u ljubav.

Romantična.
Bog je rekao da je ljubav važna, spaja ljude, ali nam nije rekao i da razdvaja. Ipak, posle nekoliko godina svako od nas može da prizna da se seća i lepih trenutaka. Oni koji su rođeni pod srećnom zvezdom, svakako još uvek proživljavaju sve one romantične trenutke, a oni drugi maštaju. Osmeh. Posle tragedije i komedije, najviše ga ima u romantičnim delovima života. Ne znam više da li sam romantična osoba. Znam da sam nekada bila. Možda su godine izbrisale taj deo mene, ili se jednostavno uspavao vremenom stagnacije.

Probudi se i Sarkazam.
Kada sam kriva, često ga koristim. Kada sam srećna, prosto ne verujem da jesam i radim isto kada nisam. Mumlam u bradu… Sve je to deo života.

Život.
Uvek tu reč treba pisati velikim slovom i tako životu odati poštovanje dok smo još živi. Da li je zapisano ili svako piše svoju sudbinu, sve jedno je, jer vreme prolazi.  Snovi nestaju, gubi se sjaj.

Ipak…

Sa poslednjim taktovima muzike odlazilo je moje drugo ja. Mogla sam ponovo da čujem da mi srce kuca, da sam živa, na zemlji i dalje. Mogla sam ponovo da osetim…bol. Sreću. Tugu. Strah. Daljinu.

Znala sam da nije za mene ovaj grad, gde živis brzo i umreš mlad. Sve što napišem izbrišem, kao da se nije desilo. Ali ipak, ponosno nosim ožiljak na sebi. Grešnica. Obeležena. Ranjena. Izgubljena i ponovo nađena.

Ponekad se osećam kao stvar u tvojim rukama. Ponekad poželim da me nikada nisi pronašao, jer sam navikla na hod izgubljenih duša. “Ne zaboravi da uvek kažeš ono što misliš”- mama mi je često ponavljala tu rečenicu. Plašila se da se moje ćutanje, ovog puta neće završiti slavno. I ma koliko se opirala, ne mogu da se otmem utisku da sam zarobljena. Želim da pobegnem, jer sam tako dobro naučila da bežim u životu da mi je to postalo Drugo lice. Ali, ne mogu. Ovog puta nemam gde. Nemam kome. Nemam čemu. Hvala ti. Noge su mi postale teške od trčanja, lice crveno, a usne ispucale od vetra koji mi je stalno udarao u grudi. Svaki put sam znala da grešim. Svaki put sam čula glas da ne idem, da pokušam. Čujem ga i sada. Zato i dalje stojim pored tebe. Zahvalna, jer zbog tebe mogu da se osetim živom. Čujem svoje srce. Osetim dah. Vidim svoje lice u ogledalu.
Kada očekujes previše uvek dobijes premalo. Vise ne očekujem ništa. Ponekad se usudim da priznam da nisam zaslužila da sanjam budna. Posle svega, mene niko nije pitao da li želim…
Sećas li se kako smo se upoznali? Meni je to jedan u najglupljih dana. Ne znam kako sam se tamo našla, bilo me blam, ali si imao neku čar, pa je kasnije sve dobilo svoj smisao.  Ne mogu da pobegnem od straha da će boleti. I tuga je deo mene, deo nas. Prijaš mi..

Ipak…

Još te spominjem svakom, dragi moj. Uvukao si mi se pod kožu. Ako samo i pokusam da te izvučem, da prestaneš da živis u meni kao parazit, znam boleće još više. Ostaje mi samo da se prepustim. Dozvoliću ti sve ono što sam rekla da ne želim više. Veruj mi da je to toliko teško, skoro jednako bolu kad nestane deo tebe. Možes da biraš sta želis….imaš pravo. Iako se nekad dvoumiš i misliš da moje telo nije dovoljno toplo za tebe, verujem da ćeš ostati. Ponekad ne želiš više moje utočište. Znam. Zato ću te zamoliti da ostaneš još malo….
Još uvek grešim, često krenem na pogrešnu stranu. Još se privikavam da je nekome stalo. Jos sam najbolji prijatelj sa strahom, koji mi daje savete. Verujem da ću prestati da ga slušam.
Jedno veliko hvala. Imaćeš uvek posebno mesto u mom srcu, jer si ga zaslužio. Nisam sigurna da možeš i ti tvrdiš isto. Ali pokušaj. . .
Kada nije mi dobro i kriv si mi za sve, sve teške reči same svoj put pronalaze. Pitaš se gde smo tu i sta radiš tu. Zašto takva sam…

Znala sam uvek da se sklonim drugom da krene… ne mislim da sam tada bila bolji čovek, bila sam samo najveća kukavica.

Ako nekoga želiš, reci mu. Stisni petlju i reci nekome šta ti znači. Jer kada odlučiš da je pravo vreme možda će biti suviše kasno..

I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas. Možda ti pomognem i ja……

39 reagovanja to “Hod izgubljene duše”

  1. Polihimnija 3. januar 2012. u 4:07 PM #

    Još jedna odličn priča. Tvoj način pisanja uvlači čitaoca i ne pušta ga do samog kraja. Možda zato što su tvoje priče životne i iskrene?

    • Jassna 3. januar 2012. u 4:11 PM #

      to samo moje srce kuca🙂

      hvala!!

  2. cakulanje 3. januar 2012. u 4:46 PM #

    Tvoje srce kuca onako kako je Bog zacrtao da treba da kuca i zbog toga si Ti velika, jer se ne plašiš da kažeš celom svetu šta misliš i kako se osećaš i ne bežiš ti, samo te ponekad tuge i neverice zaustave i ophrvaju, ali to prođe, jer kuca srce, hrabro, pa makar se sve opet urušilo, ali ti znaš da ćeš graditi ponovo, jer da je drukčije, uvenula bi, bar te ja tako osećam, premda nisi tražila od mene da se u tom smislu izjašnjavam, niti da se uopšte izjašnjavam.
    Ti si moje srce, Jasnočka :)*

    • Jassna 3. januar 2012. u 4:51 PM #

      i sta ja sada na pisem osim Hvala!?

      imas deo moga srca, Ivana, to je sve sto mogu da ti pruzim 🙂

      • cakulanje 3. januar 2012. u 5:05 PM #

        rekoh ti da se ne zahvaljuješ🙂 prihvataj, a ja sam dobila jedino što vredi i što bi svakome trebalo da vredi🙂

  3. Jassna 3. januar 2012. u 5:15 PM #

  4. nedodjija 3. januar 2012. u 5:51 PM #

    hmmm, zasto li ja tvoje pisanje uopste ne shvatam kao price…?!
    moram iskreno priznati da je meni bilo najteze od svega nauciti da cutim…. (ne prekidaj zenu dok cuti….) daaavnih dana, kad bi mi doslo da mu kazem SVE sto mislim, i kad bih videla njegov zapanjen pogled…. i shvatila da to sto sam rekla samo donekle ima veze sa njime…. cvrsto sam dala sebi rec da cu nauciti da cutim dok me „to“ … sto god da je… ne prodje i dok ne uspem da istu situaciju koja me boli – sagledam iz neke druge perspektive…. pa tek onda da zinem…. bilo je tesko !
    pomagalo je ponekad da zapisem… pa za par dana da procitam da bih sebi stvorila perspektivu, sagledala celinu…. jos uvek moram ponekad da cutim iz sve snage… ali, isplati se… da ne bih polomila ono sto mi je dragoceno… i kod njega i kod dece i drugih ljudi do kojih mi je stalo… 🙂

  5. Jassna 3. januar 2012. u 5:59 PM #

    veruj mi da je ponekad lakse samo cutati, nego reci ono sto ti je na srcu.
    mene uvek neko, nekako nagovori da progovorim. i tada cesto ne mogu da prestanem da pricam🙂
    ako reci dolaze iz srca, ne mozes nista da polomis…
    hvala🙂

  6. Berislav Blagojevic 4. januar 2012. u 8:37 AM #

    Super prica! Bravo Jassna🙂

    • Jassna 4. januar 2012. u 12:20 PM #

      dobila sam kompliment od buduceg Nobelovca! (ovo ozbiljno mislim)
      Hvala, hvala! 🙂

  7. Violeta 4. januar 2012. u 8:51 AM #

    …ovo nije hod izgubljene duše…🙂

    • Jassna 4. januar 2012. u 12:46 PM #

      „Bogat sam. Imam oči. Ruke. I pune džepove dobrih reči“
      🙂

  8. Alex 4. januar 2012. u 12:06 PM #

    Tvoja priča i Nedođijin komentar su nešto što treba čitati, što treba pamtiti, što treba nositi u sebi… koliko puta iz „polomimo“ nešto što nije trebalo biti polomljeno, i što se kajemo kasnije…
    …ništa ne bih dodao, samo bih pokvario utisak🙂

    • Jassna 4. januar 2012. u 12:23 PM #

      hvala, Alex!🙂

      treba da cuvamo ono sto imamo, i da se trudimo da „dobijemo“ ono sto nemamo…

  9. dragicap...made by me ... 4. januar 2012. u 3:05 PM #

    Lubav od žena često napravi izgubljene duše … mislim da je naslov ,,pravi,,a
    tekst divan .

    • Jassna 4. januar 2012. u 3:07 PM #

      ljubav moze to od svakog da napravi..
      hvala🙂

  10. wakeupwithsmile 4. januar 2012. u 5:21 PM #

    🙂 Namaste!🙂

  11. agroekonomija 4. januar 2012. u 6:42 PM #

    Sjajna priča.

  12. Matriks 5. januar 2012. u 1:12 AM #

    Auuuu, ja bih ti dodelio Zlatno pero da mogu, svaka čast za tekst.🙂 Najčešće ljudi ne shvataju da to što su najbolje misli i dela ona koja dolaze iz srca.

    • Jassna 6. januar 2012. u 1:31 PM #

      kao da sam već dobila Pero🙂 hvala

  13. irishgalwaygirl 6. januar 2012. u 12:43 PM #

    Predivno…
    Skupljanje utisaka posle ovako divne priče🙂

  14. Staklenna 6. januar 2012. u 1:48 PM #

    Ima ljudi koji na svoj sopstveni način žive u nama. Možda su u stvarnosti drugačiji, ali mi im u tom svom svetu dodajemo i oduzimamo, učinimo ih „našim“. Postajemo zatočenici sopstvene iluzije. i to je dobro, jer nas ta ilizija vodi u novi dan i kao odskočna daska daje nam snagu da podignemo glavu. Osetimo se živim povovo, i koralčamo smelo i lako kao u ritmu naše omiljene pesme. Verujemo da bismo po stoti put umrli ako taj neko ode.
    Ja sam takodje zatočenik sopstvenih ilizija, ali u ovom trenu loše iskustvo viče iz mene. Pre skoro dva meseca ponovo sam umrla, i hvala Bogu, opet stala na noge, jača i prkosnija. Ubio me neko moj, neko drag, neko ko je kao tapete nalepionaše najtananije misli. Naravno, drugi nisu razumeli, ili što je još gore, razumeli su na svoj savim pogrešan način. Ostala sam prljava i odbačena. Obrisala sam sve što je imalo veze sa tim, odbacila sve što me vezivalo i ponovo krenula u novi dan sa osmehom.
    Srce je nešto što će nas sto puta izdati. I svaki put iznova obećaćemo sebi da nećemo žmureći hodati po ivici desetospratnice. I opet, srce je naše, zaronićemo u najmračnije dubine da bismo našli svetlost, jer znamo da postoji i kad je nadjemo platićemo ponovo svoju cenu bola.

    Svaka čast na priči i na hrabrosti da svoj bol pretočiš u reči.🙂

    • Jassna 6. januar 2012. u 9:17 PM #

      ostala sam bez teksta…divno receno…hvala🙂

  15. zelenavrata 6. januar 2012. u 7:53 PM #

    Iskrenost koja izlazi iz svakog slovceta pogadja. Svaku zenu, svakog zivog stvora.
    Sve te razumem.
    Jedna od najboljih prica, istina do sada procitana.
    Hvala ti.

    • Jassna 6. januar 2012. u 9:14 PM #

      hvala tebi..od srca…🙂

  16. metabolizam 7. januar 2012. u 2:14 AM #

    Dopada mi se priča. „Ako nekoga želiš, reci mu. Stisni petlju i reci nekome šta ti znači. Jer kada odlučiš da je pravo vreme možda će biti suviše kasno.. “ Kad malo ostare ljudi se više kaju zbog onoga što nisu uradili, nego zbog onoga što su uradili a misle da nisu trebali. To je kobni algoritam koji nije moguće prevariti bez suštinskih izmena u mentalnom kodu.🙂 Već neko vrme se bavim depresijom, stvar profesionalnog izbora. Izučavam molekulske osnove cele priče. Zapanjujuće je koliko smo mi ljudi osetljiva bića…
    Nije ni čudo što u svetu neuronauka često cirkuliše engleski prevod jedne domaće poslovice:

    Man is harder than rock and more fragile than an egg. ~Yugoslav Proverb

    • Jassna 8. januar 2012. u 2:48 PM #

      hvala!!!!🙂

      • prolazni13 8. januar 2012. u 3:48 PM #

        Lepo, realno, iskreno, nezno i dirljivo…

        • Jassna 8. januar 2012. u 3:50 PM #

          i prolazno…

          hvala🙂

  17. Branko Baćović 8. januar 2012. u 10:00 PM #

    Dada… Ovih dana kao da su dani za zahvalnost🙂

    • Jassna 9. januar 2012. u 1:58 PM #

      za zahvalnost…ili za nove glupe poteze🙂

  18. Suzana J. 11. januar 2012. u 1:36 PM #

    ju bre sto si se raspisala… i sto te voledu! ja sam u fazi da me mrzi da citam, ali cu se vratiti za koji dan da i ja lupim lajk😀

    • Jassna 11. januar 2012. u 4:22 PM #

      malo mi proradio vulkan…
      ako te mrzi, onda odaberes „kriva“ slova, kazu da je krace🙂
      hvala na poseti i hvala sto „ne delis“ lajk pre citanja! 🙂

  19. sportskasvastara 18. januar 2012. u 3:24 PM #

    Savršeno.. Ostao sam bez teksta!!!

  20. dudaelixir 22. januar 2012. u 5:49 PM #

    Nije mi teško da priznam da volim, da patim, da sam srozana, da sam besna, ali muzika, sentiš, uvek me baca u očaj. Zato slabo slušam muziku. Uf, ne znam zašto je to tako!
    Lepo si to napisala, svaka čast!😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: