Goodbye to myself…

16 Aug

Mnogo sam volela da sedim u  kaficu narocito leti, ispijam sama kafu u ulici Modene dok pored mene prolaze veoma zgodni muskarci. Volela sam krisom oka da ih posmatram, dok se kao fazani sepure pokazujucu svoje zadnjice kao perje. O Boze, kako sam volela leta u Srbiji . . . Secam se da sam novine znala da citam dugo, tako da bi i rucak docekala u centru grada sa papirom u ruci. Proslo bi leto i vratila bih se kuci. Ne znam zapravo gde mi je kuca, jer sam rodjena u zemlji koja je nekada bila deo bivse Jugoslavije, danas je to odvojena zemlja Hrvatska, mada dugo godina zivim u  dalekoj zemlji….koja je deo Evrope, a maternji jezik mi nije ni srpski ni hrvatski.

***
Setila sam se divnih dana, ali me u protkletu realnost vraca ubod proklete igle u venu. Cudim se i divim samoj sebi kako jos uvek mogu da osetim bol. Danas izlazim, konacno. ..
Otvaram vrata stana, prasine je svuda, a ostali su delovi razbijenog tanjira i case. Pala sam, ali sam uspela da nazovem doktora. Pamtim sve, mada su prognoze da necu jos dugo. Nemam volje da pisem dnevnik, jer nemam kome da ga ostavim da procita. Nemam decu, sa ocem ne govorim, a jedinog prijatelja samo pamtim, umrla je za stolom, koji se jos uvek nalazi u mojoj kuhinji. Necu da spremam nista, idem samo da se istusiram, operem uzasni miris koji ostavlja bolnica, nesto poput alkohola i pokvarenog vina. Uzasno smrdim. Ne znam sta bih jela danas. Sve. Ne znam sta bih gledala danas. Nista. Ne znam koga bih pozvala danas. Nikoga. Ne znam kome bih pisala. Njemu? Osmeh. Uvek mi secanje na njega izmami osmeh. Pitam se da li me se seca? Nisam mu pisala par dana ili su mozda prosle nedelje ili meseci… Nisam ponela laptop u bolnicu. Pisacu mu samo da se istusiram… Nadam se da je on line…

***

Kad sam kupila stan imala sam planove. Porodican zivot. Ono sto nikada nisam imala kada sam trebala da imam. Prvi million zaradila sam veoma mlada. Da, bogata sam, ali nista nemam od toga, jer ne mogu da platim zivot. No, sve ima neki smisao. Ima li? Nisam dugo birala stan, videla sam ga kada sam kolima prolazila pored jedne stare zgade. Pozelela sam bas tu da zivim. Dugo nista nije bilo na prodaju.. ali ja sam uporno cekala. Do tada sam zivela sa ocem, radila u jednoj od njegovih firmi. Nisam gubila nadu, ali nije bilo sanse da na ulaznim vratima stoji moje ime i prezime. Put me odveo u Japan, Indiju, Rusiju, Englesku…ali vratila sam se. Pozvala me devojka iz agencije. Imala je cudan glas, kasnije sam saznala da je bila uplasena. Njen prvi posao, moj prvi stan i njena prva prodaja, moja prva kupovina. Posle hvala na saradnji i ceka sa mnogo nula, imala sam kljuceve u rukama i plan u torbi. Sve je moralo da bude renovirano, ali sam zelela da zadrzim onaj stari miris i kamin u svetloj sobi. Usla sam u stan. Velik hodnik, beli zidovi, dnevna soba, kuhinja, tri sobe, kupatilo, terasa…prelepo. I sve belo.. Posto sam sama jedna soba je odmah pretvorena u sobu za dame. Odeca, cipele, parfemi, nakit… Sve kao iz cuvenog filma Sex and the city. Samo sto ja nisam bila ni jedna od 4 devojke, niti mi je to bio cilj.
Vino na stolu pored laptopa. Bilo mi je dosadno nisam imala volje da radim bilo sta i onako me je sutra cekao isti taj posao i drustvo nekoliko pravnika. Nije bilo muskarca u mom ziotu, u srodnu dusu nisam ni verovala, ali jesam o njima razmisljala i to cesto. Dragi? Ko je to? Slika oko, ime? Nije mi poznato. Ili sam mozda skrenula sam uma i pre nego sto je to trebalo? Da nije flasa vina kriva?
„Cao“-stigla mi je poruka.

***

Toliko od mene vreme je za off line i spavanje. Proslula sam vino, jer nikada nisam znala kao dama da ustajem od stola. Briga me. Suvise sam popila da bih sada i to prala. Skidam sve sa sebe i bacam na pod spavace sobe. Laku noc plavuso.
Nisam cula budilnik jedva sam se probudila tog dana.

4 reagovanja to “Goodbye to myself…”

  1. malabreskva 12. oktobar 2011. u 3:55 PM #

    Priča puna ljubavi i gorčine… Tako tužna i sve češća na ovom svetu. Usamljenost je loša, bolest još gora, a ljubav – ona je slamka spasa.
    Sviđa mi se kako pišeš. Dobro te našla.

  2. Jassna 12. oktobar 2011. u 4:48 PM #

    najveci strah imam upravo od usamljenosti. Mislim da imaju mnogi, ali ne zele da priznaju… cak mi bolest ni smrt ne deluju toliko strasno, ali sama cinjenica da si sam…. vidim bakicu preko puta, sama je i obraduje se svaki put kada je pitam kako je….

    Hvala🙂 Dobro dosla!

  3. agroekonomija 25. oktobar 2011. u 4:13 PM #

    Usamljenost je opasna bolest, koju bolesnik teško može da izleči.

  4. Jassna 25. oktobar 2011. u 4:29 PM #

    zato postoji preventiva….lek pre bolesti…biti dobar prema ljudima, svetu, zivotinjama, pticama, vazduhu, sebi..tako niko nikada nece biti usamljen…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: