Mesec: novembar 2011

Miris kestena


Ptice cvrkuću u mojoj glavi. Zbog njih su mi misli nepovezane. Reči udaraju jedna o drugu i ne mogu da pronađu put.  Reči ne izlaze iz mojih usana.  Ne mogu da ih izgovorim, suviše se brzo kreću. Suze. Moje oči su progovorile. .. Ne čujem više ptice. Ne čujem ni reči. Otišle su. Sada sam sama. Želela sam da odu, ali posle njih je ostala samo praznina. Ne želim da budem prazna…

Oktobar 2011.

Uz lupanje vrata je napustila veliku, belu zgradu. Noć. Iznad njene glave su svetlucala crvena slova. Izgledala je kao đavo, koji je upravo zakoračio u pakao. Udahnula je leden vazduh, pomešan smradom alkohola. Udahnula je vazduh smrti.

Ma nosite se svi. Nemate pojma. Ništa što ste rekli nije istina, pa to je pobogu nečiji život, šusteri glupi.

Par koji je sa osmehom prilazio toj velikoj zgradi, popreko je pogledao. Nestao im je osmeh sa lica i ubrzali su korak, kako bi pobegli što dalje od žene koja priča sama sa sobom.
Nije ih ni primetila. Zakopčala je svoj kaput i počela polako da korača. Gledala je automobile na parkingu, po koja klupa je bila pored drveta. Ko u opšte voli da sedi ispred bolnice?!, pomislila je.
Zaključala je svoje misli. Želela je samo da hoda. Želela je da nađe jedno mesto, mesto za koje je verovala da postoji, mesto koje je bila njena jedina nada. Zvuk sirene je pekao njenu kožu. Nije joj bilo hladno, ali je stavila ruke u džepove. Hodala je. Ritam njenih koraka je pratio otkucaje srca. Stala je. Kiša je počela polako da pada. Osetila je na licu, jer je su kapi bile slane. Obrisala ih je sa obraza, kao kada briše suze. Ali ona nikada ne plače, tako da je ipak to bila samo kiša. Pogled na sat je podsetio da ne može više da stoji. Gubi vreme. Krenula je. Nije mogla da trči u novim cipelama, ali je zato mogla brzo da hoda. Za njenih 28 godina, više od pola, je provela na visokim štiklama. Bolje je hodala nego što je znala da trci u patikama.
Nešto je stezalo u grudima, ali je svaka bol podsećala da mora da hoda i da ne sme da stane. Bol koja je proždire samo je pokazivala da je i dalje živa. Pogled zalepljen za pločnik. Ovog puta nije brojala korake. To je radila često kada je bila srećna. Brojala je koliko još ima koraka do kuće i koliko će joj vremena trebati da se vratim dragom. Sada su brojevi ćutali. Nije bilo šta da se broji. Nije bilo nikoga kome bi se vratila. … Jasno je videla da se boje menjaju, ali nije reagovala.  Tup zvuk, škripa guma i seljak koji je seo na sirenu od kola. Nije čula šta je taksita govorio, niti je videla njegov bes kada je zalupio vrata od kola i krenuo ka njoj. Ni jednog momenta nije usporila korak.
– Hoćes da pogineš devojko? Jesi li ti normalna, kuda gledaš, ideš kao lujka neka! –urlao je na nju.

Da, hocu da poginem. I ne, nisam normalna. Ali to nije tvoj problem, glupi gospodine.
Čovek nije čuo njene reči. Nije ih ni izgovorila, njeno srce je govorilo.

Osetila sam udarac. Naletela je na mene. Od siline udara sam se zalepila za ogradu.

–          Izvini, šapnula je u čudu i nastavila da hoda.

–          U redu je samo gledaj kuda hodaš, molim te. Naletila si na mene, a mogla si na auto.

–          Znaš, briga me! Nisam namerno i izvini još jednom, ali sad žurim – rekla je.

–          Čekaj. Stani. Poznajem te –  bila sam sigurna da mi je njen lik poznat.

–          I ja tebe, videla sam te nekoliko puta, ali nikada nismo razgovarale. Drugi put, sad žurim.

–          Smem da pitam gde? – bila sam uporna i užasno radoznala.

U momentu je stala. Pogledala me ledenim pogledom. Pogled koji mi je govorio da to nisam smela da pitam. Još jednom je udahnula, izvadila ruke iz džepova. Pale su pored nje kao da nisu njene.

–          Tražim jedno mesto. Nemam mnogo vremena i može da se zatvori. Kasno  je već. Vidiš, mrak? Možes sa mnom, ako želis, možda se i tebi tamo svidi samo da uspem da ga pronađem.

–          A gde idemo? –  tiho sam je pitala plašeći da će me odbiti ili oterati.

–          Psttt, ćuti, samo idi za mnom.

 

Pomislila sam da je luda. Ali ja sam još veća ludača što idem za nekim koga jedva poznajem. Jedva sam stizala njen korak. Ulica je bila mračna, ali sam jasno videla, da ako skrene levo, ulazimo u moju ulicu, a upravo sam izašla iz nje kad sam je srela. I ja sam te večeri htela da idem što dalje, a ona me vraća. Konačno je stala.

–          Ne znam gde je to mesto. Verovatno hodam satima. Ne znam kako sam došla do ove ulice.

Deka  na ulici čisti divlji kesten.

–          Obožavam ovaj miris, rekla je.

–          I ja! 
Na mom licu je bio mali osmeh, kako ne bi uvredila njenu tugu u očima. Prolazim svakog dana pored njega i nikada nisam kupila. Želis kesicu vrucih kestenja?

Klimula je glavom. Držala sam u ruci kesicu, pušio se još uvek kesten i sekao svojim mirisom tišinu između nas.

–          Dodji, izustila sam tiho još uvek nesvesna svog glasa.

Tražila sam po torbi ključeve. Nikako ne mogu da se snadjem u haosu koji nosim sa sobom. Prošle smo pored lifta i išle stepenicama. Kada sam otključala vrata ona je ušla prva. Lagano je izula cipele i sela na krevet. Posmatrala sam je. Sedela je sa rukama u krilu i gledala u tepih. To i  ja radim kada me uhvati tuga. Zamišljam da linije igraju, da pevaju i raduju se. Ponekad čujem i njihovu pesmu. Sada sam i ja gledala tepih i sela na krevet. Otvorila kesicu. Pružila sam joj da se posluži. Nje više nije bilo…

Znam da sam na pravom mestu. Mestu koje je ona toliko silno želela da pronađe. …

Moje telo više nije bilo prazno. Vratile su se ptičice, došle su i reči. Nisam više sama. Samo jedna suza je pala na moj dlan, ali sam je pojela zajedno sa kestenom. Ne postoji mesto, ma koliko je to tražila, gde mogu da kupim vreme, gde mogu da zamenim osmeh za poljubce. Ne postoji mesto na kojem će jedno izvini da nagovori na ples. Ne postoji mesto gde možeš da zameniš telo za drugo, niti da kupiš novo srce. Ne postoji mesto gde možeš da kupiš vreme. Ali zato imaš ovo malo sto ti je ostalo. To je blagoslov. Treba da iskoristim za neke druge, bolje stvari. Vreme je dragoceno. Nikada nisam volela satove, kucaju u prazno. Znam koliko sam imala i koliko mi je još ostalo. Poštujem to…..  baš lepo miriše kesten.

Make You Feel My Love….


„Pronađeš ljude nalik na sebe. I staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti – isti,
baš isti, na ovom drukčijem svetu…“

I ti ljudi jednom odu…

Polako se spušta mrak. U sobi tišina, ti i tvoj parfem. Znam da nismo sami, osetim da je i ona tu negde između nas, sve to jako dobro znam, ali se ipak sebično usuđujem da pitam….

Reci mi šta ja to treba da uradim da bih te zadivila?

Šta je to treba da uradim da bi me primetio?

Od čega moram da budem sastavljena da bi ti poželeo da se igraš prstima?

Osećam se kao dete koje je ostavljeno ispred prodavnice igračaka… Dete koje ne može da ima ono što želi.. Dete koje kada ispruži ruku i stane na prste ne može da dohvatati hvata i uđe…..stoji i čeka… Tako i ja sada, samo što nisam više dete!

Zar nije dovoljno što stojim ispred tebe bez ikakvog izraza na licu, samo tvoja.  Zar nije dovoljno što želim da ti sve dam, a ti samo treba da uzmeš? Zar nije dovoljno ni to što ne moraš ni da ustaneš i što stojim potpuno naga?

To je sve u tvojoj glavi.

Oh, da li je? Ako je sve plod moje matore mašte, zašto se onda i dalje ništa ne dešava između nas, zašto ti i dalje  sediš na fotelji i gledaš kao da čekaš da mi o ona kaže – Mala, nosi se!

Vreme je da neko od nas ode.  Ne mogu da kažem da ću ja prva. Izdalo me telo i jednostavno ne može da se pomeri od tebe.

Gde je sve nestalo i kada? Samo to bih volela da znam….

Ustao si. Ti si doneo odluku umesto nas. Znam gde ćeš da odeš. Znam i kome ćeš da odeš.

Mogu li bar da ti pomognem? Smem li da te zagrlim i gledam još malo…

Moram još malo da te volim….

Cold war…


Im not alone…

So you think I’m alone?
But being alone’s the only way to be
When you step outside
You spend life fighting for your sanity

This is a cold war
You better know what you’re fighting for
This is a cold war
Do you know what you’re fighting for?

 

 

KUĆICA ZA TUŽNE PTICE


“Ti si za mene samo mali dečak slican stotinama hiljada drugih drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bicemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…”

Na polici, pored knjiga i kutije sa minđušama, nalazi se još jedna mala, bela kutija. Kada se otvori u njoj se nalazi još jedna manja, crvena kutijica, a ispod nje mala knjiga, Malog princa. Svega nekoliko puta sam otvorila belu kutiju i uzimala crvenu… To se dešavalo onih dana kada mi je glava postala teška, a srce prestalo da kuca. Sedim i gledam je. Da li da je otvorim?  Treba biti ponovo lud i iskren.

Volela bih da sam ptica. Tada bih mogla da letim. Kada bi se umorila, sletela bih na neko lepo drvo i disala. Sletela bih i na njegov prozor da vidim kako je.  Ali ja nisam ptica. Ne znam da letim. I ne mogu da ga posmatram kroz prozor. Ali u maloj crvenoj kutiji se nalaze želje. To je kućica za tužne ptice.  A u Malom princu živi ljubav. Ne želim da se desi nešto poput Pandorine kutije, ne želim da izlete ružne reči, bol, suze, nepravda, glad, umesto malih ptica. Mali princ je imao crvenu kutiju, ružu i svoju lisicu. Sve ih je bezuslovno voleo. I ja želim da imam takvog princa. Želim i ja da budem nečija lisica. Želim da me neko pripitomi. Da i ja budem nekome jedina na svetu. Da i on za mene bude jedini na svetu…

Da li da otvorim kutiju?

Ne smem. Ne želim. U njoj će biti samo knjiga, a iz mene će izleteti milion suza, leteće poput ptica. Sloboda. Želim samo da budem slobodna. Želim samo još jednu želju da napišem i stavim u crvenu kutijicu. Znam da će mi se ostvariti. Ipak, nemam pravo da je želim. Moram da zaslužim…

Želim da budem ptica….i da imam svoju kućicu.

Dizajnirajte ovakav sajt uz pomoć WordPress.com
Započni