ON je stigao u grad. Parkirao je kola ispred hotela, ali nije izlazio. Posmatrao je mesto, mesto u kojem je odrastao, mesto koje sada ne poznaje. Visoke sive zgrade su pojele male tople kuće. Nije bilo ni dečijeg igrališta. Bio je tu nekada i manji park, nekoliko klupica ispod lipa i breza, setio se. Sada je ispred njega samo megamerket, kiosk sa brzom hranom, stajalista za autobuse, parking… čak je i zgrada starog hotela izgledala veće. Noć je uveliko pala, vrlo malo ljudi je bilo na ulici. Zapalio je cigaretu, uzeo laptop i kljuceve. Izašao je iz kola i čitao natpise po ogromnim bilbordima na parkingu. “Dobrodosli u Glavu”, pisalo je.
Gladan je. Mada, nedavno je jeo u restoranu kod pumpe, koja se nalazila nedaleko od hotela. Upravo na toj pumpi je prve pare zaradio muljajući prljavom krpom po šoferkama parkiranih automobila, sitniš neki bi dobio kada su vozači masnih ruku i neprijatnih mirisa odlazili sa parkinga. Tamo je danas prvi put jeo. Želeo je sto pored prozora kako bi posmatrao zalazak sunca. Uzeo je crveni, kožni jelovnik i trazio nešto “domaće”. Na meniju punjene pljeskavice i pomfrit, salata sa crnim maslinama, čorba od patke. Ništa sto nije probao i ništa sto mu se jelo. Trazio je kafu i sladoled od zelene jabuke. To je zavoleo još kao dete. Pogledom je prelazio preko stolova, ramova na zidovima, konobarice koja je imala usku crnu suknju i belu košulju, koja je jasno isticala njene grudi. Osetio je da ga privlači.
Kada su mu na klinici popunjavali otpusnu listu, debelim masnim slovima naveli su: ”Ozbiljan oblik sizofrenije koji se manifestuje kroz prijateljstvo sa imaginaranim najboljim prijateljem. Nestabilan. Terapija obavezna”.
Kada je porucio hranu nije bio siguran da je i zaista to uradio. Prijatelj ga je nagovarao da sladoled bude sa prelivom od čokoladnih mrvica, ali se on odlučno protivio tome. Konobarica ga je konacno usluzila. Na rubu njene kecelje ostala je fleka od šlaga.
Nije bio lud. Imao je ljubomornu ženu koja je ipak samo želela njegov novac. Komplikovani poslovi, šifre, tajni sastanci, pranje novca… nikada nikome nije verovao, a morao je nekome da ispriča, pa je tako govorio na glas. Vrlo često je imao monologe u svojoj sobi koju je posebno uredio, izolovao, zaključavao… Nije bio lud. Imao je jednog jedinog prijatelja, ali on je preminuo godinu dana ranije. Zakopali su ga živog-osveta prevarenih kriminalaca. Od tada je sam živeo sa svim informacijama u glavi. Da se nije zatvarao i pričao, ne bi danas ni stigao do ovog mesta. Došao bi on ranije, ali podmititi toliko ljudi je zahtevalo ozbiljniji posao.
Sladoled. Ona. Njene grudi ispred njegovog lica. Mozda je imala šlag na kecelji, ali je u kosi imala vetar. Prelepo je mirisala.
Dugo nije bio sa ženom. Dugo nije bio ni sa ljudima. Dugo nije bio sam sa sobom.
Vetar je, u kući u kojoj je živeo kao dete, donosio miris neba. Ono je nekada bilo plavo, nekada tmurno i crno, ali je uvek bilo prostrano i daleko. Udisao bi miris neba i maštao o vetrenjačama. Ipak, svoju prvu vetrenjaču je video kada je jednom prilikom pratio svog oca koji je šetao sa nekim nepoznatim ljudima. Trčkarao je sakrivajući se po šumi iza stabala i video kako metak pogadja oca u glavu. Njegov otac je tada pao pored vetrenjače…. Zatvorio je oči… Kada se laganim korakom vraćao kući, gledao je u nebo, a ruke je držao na nosu i ustima, kako ne bi zapamtio smrad tog mesta. Taj isti metak srušio je i njegov san o vetrenjačama, neispičan san, nedosanjan san…
Voleo je tudje mirise, korake, boje. Voleo je tudju kožu. Igrao sa svim onim sto je bilo tudje. I imaginarni prijatelj preko puta njega je bio sada samo stranac. Govorio je jezikom koji ne razume. I jeo je sladoled od čokolade. Dok je pokušavao da shvati reči, javio mu se stomak. Njegovoj bešici je bio potreban vazduh. Nije satima išao, a trebao je. Setio se žene pored puta i nije mu bilo jasno zašto ju je pokupio. Podsetio se koliko su neka ženska tela jeftina. Sa rukom u džepu, krenuo je ka toaletu.
* * *
Hotel. Velika crvena svetleća tabla, natpis da je otvoreno i da imaju sobe. Dok posmatra prizor ispred sebe, pita se da li želi da odsedne na jednom ovakvom mestu. San mu treba i tuširanje hladnom vodom. Stoji. Čeka neki znak, nekoga da mu otvori vrata i kaže da će sve biti u redu, jer svako ima pravo na novi početak, pa tako i on, mislio je. Sve je ostavio iza sebe, pokupio samo nešto novca da ima za gorivo i jeftine hotele. Svega se odrekao što je stekao u svom životu, ali nije jedne jedine stvari – svog prijatelja. Uvek je sa njim. Krenuli su zajedno da traže vetrenjaču, da pokušaju da se sete puta kroz šumu, po osete smrad kojeg se kao dete plašio, da još jednom vidi miris neba iz detinjstva. I onako više ništa nema smisla.
Hotel. Nikada nije ušao.
Put kroz šumu nije našao.
Vetrenjaču više nikada nije video.
Video je samo ukus neba…
Blueberry NS 