Mesec: decembar 2011

Love of my life. . .


 

Love of my life – you’ve hurt me
You’ve broken my heart and now you leave me
Love of my life can’t you see
Bring it back, bring it back
Don’t take it away from me, because you don’t know –
What it means to me

Love of my life don’t leave me
You’ve taken my love and now desert me
Love of my life can’t you see
Bring it back, bring it back
Don’t take it away from me, because you don’t know
What it means to me

You will remember –
When this is blown over
And everything’s all by the way –
When I grow older
I will be there at your side to remind you
How I still love you – I still love you

Back – hurry back
Please bring it back home to me
Because you don’t know what it means to me –
Love of my life,
Love of my life. . .

  Queen

 

Komadici stakla


Nisam ovako zamišljao brak. Mislio sam da će ona ostati ista-zavodljiva, lepa, duhovita, vatrena… Dobro, znao sam će se neke stvari promenuti, jer je brak sam po sebi nosio nove uloge i zadatke. Radovao sam im se. Nestrpljivo sam čekao dan kada ću postati otac, otac dva dečaka. Ponosan sam na njih, ponosan na te male dečake koji odrastaju u pametne ljude.

I sada se sećam njenog osmeha i najtoplijeg zagrljaja….one večeri kada sam je zaprosio. Tačno u ponoć. Priznajem, malo sam je slagao kada sam rekao da neću nikada otvarati poslednju fioku njenog stola. Ostavila me jednom samog, dok se ona satima pripremala za izlazak. Ruke su same poletele, ja nisam hteo. Sedeo sam naslonjen na vrata, kako ne bi mogla slučajno da uđe; sedeo sam i čitao. Neke stranice sam brzo listao, prelazio preko događaja, imena, mesta, nekih stihova i došao do poslednjeg dana njenog pisanja. Ukočio sam se. Ona je napisala želju. Pomislio sam da je luda što uopšte tako nešto želi, da je nerealna, suviše smela i tako luda. Sada znam da nisam smeo da se igram sa njenim željama i nisam imao prava da osuđujem njeno srce. Tačno u ponoć, 31.12.  ispunio sam joj želju. Voleo sam je. Možda je volim i sada, ali više ništa nije isto. Znam da je tada prestala da piše i govorila mi da je njena bajka počela u zagrljaju princa. Nisam baš bio princ. Uf, kako je samo bila zgodna, kako je skromno i sramežljivo igrala i tim tihim plesom me je zavela. Nisam hteo vezu, hteo sam nju, njeno telo, njene grudi, ledja,usne. Nije otišla sledećeg jutra. Posmatrao sam je kako spava. Bila je lepša nego prethodne večeri. Pokrio sam joj gola leđa, poljubio u ruku i poželeo da spremim doručak i skuvam kafu. Hteo sam ime da joj zapamtim. Hteo sam i njen broj telefona da znam, želeo sam da je ponovo vidim, da joj slušam glas i mrsim kosu. Zavoleo sam je dok je spavala. Sve je to prošlo, nema više ničega. Ona nije ista.

Danas, posle nekoliko godina zajedničkog života, prestala je da radi neke stvari za mene i počeo sam da se pitam – zašto?
– ne dočekuje me kada dođem sa posla, tako da ne dobijem ni poljubac, ni zagrljaj, niti priliku da je štipnem za guzu –  ne pegla više subotom popodne kada gledam fudbal, tada mi je pravila drustvo i psovala kada plavi pobede – ne idemo više na večere zajedno – ne gledamo filmove i ne ubedjuje me da joj kokam kokice – ne oblači se više za mene – ne gricka mi uvo dok pričam telefonom  –  ne dočekuje me noću u izazovnom vešu – ne vodimo ljubav više – – nije mi dugo rekla da me voli – nije ni pokazala….

Otvorila je vrata od kupatila. Sedeo je na ivici kade, glavu je držao u jednoj ruci, u drugoj cigaru. Video je da se vrata otvaraju, pa je nervozno bacio u wc šolju i pustio vodu. Sada je obe šake držao na licu. Tišinu je prekinuo dečiji smeh. Okrenula se da ih pogleda. Gledali su crtani film, mirno su sedeli i samo se smejali. Odlučila je da uđe u kupatilo i zatvorila je vrata za sobom. Sačekala je da joj se krv vrati u obraze i da dečiji smeh nestane iz prostorije. Čekala je tišinu, koju je prekinula, da bi progovorila.

-Dragi, čula sam da pričaš, čula sam svaku reč. Mogu li da ti kažem šta mislim?

Ćutao je. Nije ni želela da mu čuje glas.

– Ti si jedna velika budala…
– Ne dočekujem te, jer se ne zna kada stižeš, pa izađemo, jer deca moraju malo na vazduh. Da li si pokušao da nas nazoveš ili možda da se javiš kada te zovemo? – ne peglam subotom, jer ti ne gledaš fudbal više kod kuće – ne idemo na večere, jer nemaš vremena niti me zoveš na iste – ne gledamo filmove, jer zaspiš i muka ti je od kokica – oblačim se za tebe, ali ne idemo više zajedno nikuda – kada si poslednji put pričao sa nekim dok sam i ja bila u istoj prostoriji – dočekujem te, ali se ti pojaviš pijan pa ne vidiš krevet, a ne šta ja imam na sebi –  ne vodimo ljubav….jer te ona sada ima umesto mene. Ne govorim da te volim…ne bi me ni čuo…i sve znam, ali ćutim, mislim proći će….i ako sam te juče volela, danas ….

Gledao je u nevidljivu tačku na podu. Nije završila rečenicu. Poželela je da ga gurne i da gleda kako se krv sliva niz kadu. Nema svrhe, pomislila je i izašla.

Upaljač je poleteo ka ogledalu. Prasak. Komadići stakla….raspalo se sve…Nestao je njegov život…  Kraj?

Your House


 

I went to your house
Walked up the stairs
I opened your door without ringing the bell
I walked down the hall
Into your room
Where I could smell you
And I shouldn’t be here, without permission
I shouldn’t be here…

 

So forgive me love
If I cry in your shower
So forgive me love
For the salt in your bed
So forgive me love
If I cry all afternoon

 

 

 

The Butterfly


Prete mi zatvorena vrata, dok mi se pločica sa tvojim prezimenom smeje u lice. Hipnotisano gledam dole u otirač na kojem piše Welcome, koje sada viče zbogom, zbogom koje odjekuje celom zgradom. Što se više vrata smeju, sve jače stežem ključeve u ruci. Otvaram dlan koji je sada vlažan i crven, šaren od otisaka ključeva. Znam da nema nikoga u stanu, ali mi nije jasno zbog čega ne ulazim… Da li je moguće da sam posle toliko godina postala kukavica? Da li je  moguće da se plašim svog koraka? Postavljam sebi milion pitanja, šapućem tvoje ime, na glas izgovaram Molitvu i ulazim. Svesna da moram da upalim svetlo, jer je uveliko pao mrak i progutao prostor ispred mene,  naslanjam ruku na hladan zid i zamišljam šta si radio pre odlaska, jer sve miriše na tebe..još uvek. I u ovom potpunom mraku mogu da vidim tragove paste za zube na pločicama. Uvek si nekako bio šeprtlja, veliki dečak koji ostavlja tragove paste po majicama, a najčešće na pločicama.

Šta je d..o..đavola….??!!!???

Nešto mi je preprečilo put i pošto nisam upalila svetlo, pala sam licem na pod i sada osetim samo vruću tečnost na usnama sa ukusom metala. Konačno, sa upaljenim svetlom u kupatilu posmatram svoje lice. Razbila sam usnu i samo se nadam da se neće pojaviti otok. I sada mi je teško da prepoznam sebe, a sa lopticom na usnama izgledala bih kao… U šta sam se to pretvorila… Kutija?!!! Gasim u kupatilu i palim svetlo u hodniku. Jaknu i cipele spuštam na pod. Otvaram kutiju…Užas.. Ne mogu više da stojim. Sada sedim pored nje i polako uzimam…pisma i slike… Velika crna vrata ćute sada, možda sam ih uplašila, pa slobodno mogu leđa da naslonim.

Pisma poređena po datumima, svaka godina posebno odvojena i zavezana vrpcom. Znam napamet šta se u njima nalazi, znam svaku reč, sliku, svaku posvetu, znam rukupis, jer sam ih ja pisala… Slike razvrstane po albumima sa zimovanja, dočeka Nove godine, godišnjice…Ostavio si i plišanu igračku za koju nismo mogli da se dogovorimo šta je – pas ili slon. Frojd je bio zatvoren i nije mu prijao mrak, jer me sada gledao tužnim očima. Zagrlio me je… Zar si ostavio i narukvicu koju sam ti, cenkajući se sa Turcima, poklonila poslednjeg letovanja!? Mislila sam da ti jedna od omiljenih… Često si je nosio. Bili su tu još i diskovi, sveće, minđuše, sve ono što zaljubljeni partneri poklanjaju jedno drugome.. I onda sam ugledala…privezak. Zbog čega? Nosio si to uvek, čak i kada si spavao, pio, tukao se, voleo me. Bio ti je svetinja, poput krsta. Na njemu je bio urezan datum našeg prvog, slučajnog susreta i dva slova VT („volim te“).

* * *
Upoznali smo se pre tri godine. U kafiću, okrenuti leđima jedno drugom, sedeli smo za šankom. Ti sa devojkom, ja sa drugaricom koja mi je prepričavala kako je sinoć rekla Da. Pilo se dugo i mnogo. Ne sećam se ni danas, kako sam stavila tvoj telefon u torbu i otišla, dok je moj ostao na šanku pored prazne čaše od tekile. Sledećeg jutra me probudio zvuk telefona. Ne, ipak je bilo podne, zvonila mi glava, ali sam uspela da se javim. Ti si zvao. Tako je naša priča počela…. Tako se naša priča završila…

***
Drhtaj tela, uzdah srca, plač ljubavi…ali samo jedna suza je pala. Jedna! Prva i poslednja. Na samom dnu kutije bio je papir. Mrzim te, jer me tako prokleto dobro znaš, znaš i da ću pogledati sve, da ću sedeti, da ću zaplakati. Kako bi me povredio još više, sa namerom, si ostavio i papir za kraj, jedini dokaz koji sam morala da potpišem i time te oslobodim.
Pocepala sam pisma, slike, Frojdu sam otkinula glavu i ispratila ga suzom u neki bolji svet. Tačno je, poznavao si me odlično, ali nisi znao jedno. Zbog tebe ja više nisam ista. Zbog tebe sam postala jača, ponosna i ledena. Pa, hvala ti na tome. Potpisala sam. Sve stvari vratila nazad u kutiju. Ostavila sam ti slobodu na stolu u dnevnoj sobi… Zaspala sam u hodniku, pored zatvorene kutije i Frojdovog tela..

Jutro. Ustajem i sređujem šminku u kupatilu, palim cigaretu i vezujem kosu u rep. Tražim telefon i okrećem broj…

Gasim sva svetla, konačno, uzimam kutiju. Izlazim i zaključavam vrata. Čudno. Nisu mi više pretila, nisi su mi se smejala, a otirač Welcome vikao je Vrati se. Nema šanse! Trčim da što pre bacim sve što si mi ostavio. Ne pada mi na pamet da čuvam bol, sreću i iluziju nekada, velike ljubavi. Uz tresak stvari o lim, nestaje sve. Hvala..

„Dobro jutro, agenicija XX, Izvolite“

„Želim da prodam stan.“

 „Dobro, a kada želite da se vidimo i porazgovaramo?“ – žena koja je do malo pre bila rezervisana i ozbiljna, sada je pričala sa prijatnim osmehom. Ugrejala mi srce.

„Odmah!“ – odlučila sam. I odletela poput leptira.

Dizajnirajte ovakav sajt uz pomoć WordPress.com
Započni