Neverovatna hladnoca na njegovim rukama. Desilo se upravo ono cega se najvise plasio u zivotu, ali nije smeo nikome da prizna. Kap suze palo je na lice njegove zene. Drhtao je. Kako sada da cuje ono sto ima da joj kaze, a nikada nije izgovorio, pa ni tokom 25 godina braka. Setio se da je to rekao jednom, tople letnje veceri, izgovorio je te reci samo da bi prvi put osetio toplinu zenskog tela. Ozenio se tom istom zenom, te iste godine kad je pao prvi sneg. Bila je trudna. Te iste zime, uzivao je sa jos mnogim zenama, vreme provodio u kafani, pio votku sa malo leda I pusio. Dolazio je kuci pred zoru. Ona tada nista nije pitala. Bila je srecna sto ga vidi, poljubila bi ga, a potom pokrila njega I svoj stomak, kako bi njena dva voljena bica mirno spavala.
Rodila mu dva sina, odhranila, radila sve sama I cak pomagala drugima. Uvek je imao ciste kosulje uredno poredjane u starom ormanu, gde je visila grancica lavande – protiv moljaca, govorila je. Prolazile su godine… ona uvek vedra I nasmejana, ona uvek nezna.
***
A ja idiot mrtav pijan spustio bi glavu u njeno krilo. Milovala mi kosu koja je smrdela na duvan, skidala kosulju na kojoj su bili tragovi zenskog parfema, a na vrat bi mi stavila hladan oblog kako bi mi glava manje zvonila…
Jedne veceri me videla sa komsinicom, slobodnom raspustenicom, bujnih grudi, plave kose I kratom suknjom. Bolelo me uvo tada. Sta ima udata zena da luta nocu?
Vodila je starijeg sina kod lekara… nije me te noci poljubila kad sam lupio vratima I besno bacio blatnjave cipele na sred spavace sobe. Bio sam spreman na svadju, ali je sin spavao u nasem krevetu. Nije me te noci poljubila, ali sam pred san, osetio njene nezne ruke na svom licu…
Sta cu sada? Zelim votku sa malo leda.
Kako da izgovorim te dve reci? Nemam snage. Bio sam mangup, ali za ovo nemam petlju. Mozda me nece cuti… Setio sam se da me samo jednom trazila u kafani. Da, bila je zima, sneg, tog dana mi mrsko bilo da cepam drva… video sam je kroz kafansko prozorce, a krv mi se iz medjunozja popela u lice. Mislio sam da cu je ubiti ako samo jednom nogom kroci u birc. Sa maramom na glavi, plavim izlizanim kaputom, crnim cizmama…stajala je tako kako andjeo bledog lica I crvenih usana. Cuo sam sitne korake I svoje ime. Ali kako je stajala pored mene kada je gledam napolju? Prokleti alkohol. Dovela je sina u sred noci, da mi kaze da mi majka umire…
To je zapravo sve cega se secam poslednjih 25 godina braka? Osecam samo strah kako cu sutra sam spremiti dorucak. Ona ce duze spavati… ta divna zena koja me toliko volela, sve mi je davno oprostila. Ne drhti vise, ugrejao sam joj lice I umio je suzama. Necu joj reci te dve reci, necu joj reci da je volim… reci cu joj to kad je pogledam u oci, na nekom lepsem mestu..samo da ne bude zima.. ali ona sada jedno mora da cuje, mora da cuje te dve reci, zasluzila je…draga moja…ZBOGOM, OPROSTI!
Kada je došla na svet, uklonila je sve mračno iz njihovih života, probudila im nadu, veru i vratila je zaboravljenu ljubav. Sećam se samo njihovih osmeha. Uvek su se igrali i pevali. Ispred kuće su imali mali travnjak, dve trešnje posađene na dan njenog rođenja, klupicu i ljuljašku. Baš tu, na tremu, su se voleli. Kada bi devojčica zaspala, roditelji su sedeli i posmatrali nebo, zvezde, držeći se za ruke zahvaljivali su Bogu za najlepši dar koji su dobili.. Ali, brzo su prošle godine bezbrižnog detinjstva. Devojčica je odrasla…
Ne sedi skoro niko na klupi, trava više nije lepa kao nekada, drveće je veliko, ali niko ne bere plodove, a ljuljašku su sklonili pre mnogo godina. Dugo nisam videla devojčicu. Mislim da više ni ne dolazi. Čula sam razne priče, nisam sigurna u njih i ne spominjem ih. Učinilo mi se da sam videla devojčicinog tatu kako pokušava na klupici da čita novine. Sedeo je nekoliko minuta, uplašio se jesenjeg vetra, a još više uspomena, pa je polako, pognute glave ušao u kuću. ..
Devojčica je stajala ispred kuće. Na sebi je imala ljubičastu haljinu. Lice joj je bilo bledo, a usne crvene. Posmatrala je prizor koji više ne prepoznaje, kao da tu nikada nije živela, kao da nikada nije trčala po travi, kao da se nikada nije popela na drvo. Ona više nije devojčica. Ne znam kada je prestala to da bude.
Morala je da zakorači u dvorište, u kuću koju je nekada nazivala svojim domom. Sam Bog zna koliko joj je teško. Znala je da su oboje kod kuće. Okrenula je njihov broj telefona, čula mamin prijatan glas i Halo, i oca koji pita ko zove. Prekinula je. I evo je sada ovde. Nije se čula sa njima pune dve godine. Zvali su je, slali pisma, tražili gde je, pitali sve njene prijatelje gde bi mogla da bude i kako je. Nije želela da priča sa njima. Uništili su devojčicin san, želju da jednog dana ima srećnu porodicu, poput njene, nekada. Pomerila se ka prozoru kako bi mogla da vidi šta rade. Otac sedi u svojoj fotelji, gleda sportski program. Majka drži knjigu u jednoj, u drugoj ruci šolju čaja od nane, i zamišljeno gleda u neku sliku na zidu. Koliko se seća tamo nije bila slika. Da li se pita kako sam? Toliko tužno i iscrpljeno deluje da je poželela odmah da je zagrli i poljubi. Neću. Nije ovde da bi je voleli, niti da bi ona volela njih. Pitala se zašto je prešla toliki put, zaista joj nije jasno, jer nije imala šta da im kaže. Nisu joj bile potrebne njihove reči, kuća, novac. Samo želi da je majka poljubi, a tata pomiluje po kosi….
Svi smo mi grešni. Jadnici. Smrtnici. Nevernici. Nisam videla da je neko bacio kamen! Plakala bih, ali nemam suza. Sve sam ih davno poslala na ovu adresu.
Tu sam. Gledam ih. Sada stojim ispred ulaznih vrata, ruka je poletela prema drvenim, belim vratima i zakucala. Čula sam korake. Upalilo se svetlo u hodniku, i tada sam ugledala njen lik, poput starice sa očima anđela. Tišina. Nisam disala. Čuli su se samo otkucaji naših srca, srca koja i danas kucaju isto. Tišinu je prekinuo glas nestrpljivog čovek – ko je?
Nekad se čini da sve što imam ništa ne vredi, pa mi sjaj svih budućih želja često zabledi, tako da trudim se da se družim samo sa dobrim ljudima, koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila čudima.
Za bolje znam, al’ mi bolje ne treba!
U nedostatku nekog bogatstva svi ljudi beže, u onaj svet gde biti čovek je najteže, a ja stojim ovde tu gde sam rodjena i družim se s dobrim ljudima, koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila cudima.
Secaš li se linija koje si iscrtavao po mom telu? One su tu još uvek, možda treba dodati malo boje? Juče sam spakovala sve svoje stvari. Nalaze se ispred ulaznih vrata – nekoliko velikih torbi i jedna mala kutija. Ne mogu da se oprostim od tebe. Slušam kako dišeš. Stojim naspram kreveta i brojim ti uzdahe. Znam da će uskoro otkucati vreme kada ću morati da odem. Poslušaću tvoju poslednju želju…
Tvoje želje nisu bile realne, tvoji snovi nisu ostvarivi. Znam da si verovao da je svet tvoj. Zar sam ja trebala da ti kažem da nije!? Nisam mogla, nisam smela. Mogao si da me uništiš, obrišeš kao da se nikada nisam ni rodila. Hm…da se samo možeš pogledati sada. Ti u krevetu, ja živa. Znam, ne moraš mi ni u snu, ponavljati da treba da odem. I darling, ko sada ima čaroban štapić? Ko sada može da ostvari sve što poželi?! Mogu samo ja polako i nežno… Ne osećam ništa, osim ruku. Ne možemo da budemo dovoljni jedno drugome. Ti želiš okean, ja kapljicu vode, ti hoćeš ceo svet, ja samo jednog čoveka. Ti samo želiš život, ja vidim samo smrt. Htela sam da se oprostim od tebe. Zagrlim, poljubim, pokrijem da ti ne bude hladno. Neću. Ne želim. Dosta mi je svega. Praznih priča. Obećanja. Čekanja. Nadanja. Molitve. Ma, nosi se!
Linija na mom licu peče, krvari u mraku. Žao mi je što ne možeš da me vidiš. Sećaš li se kako si me iscrtao? Nisam zaboravila. Pogledala sam na sat. Vreme je da odem. Taxi me čeka. Otvorila sam vrata i zastala. Otišla do dnevne sobe, uzela jastuk i stala naspram njega. Oči su mu bile zatvorene.
I dalje je sporo disao. Čuje se tiho otkucaj srca. Nije mi te žao darling… Oče naš koji si na nebesima… Brojala sam polako. Srce je počelo ubrzano da mu kuca. Telo se nije ni pomerilo. Sada je potpuna tišina. Nema ga. Samo leži.
Okrenula se i otišla. Svaku liniju iscrtanu na njenom telu, obrisala je. Ožiljci su samo znak da se nešto, nekoj devojci desilo, ali ne znače ništa.
„Ne mogu da verujem da si i i mrtav tako hladan..“ Otišla je.
I wish I could just make you turn around, Turn around and see me cry, There’s so much I need to say to you, So many reasons why,
You’re the only one who really knew me at all.
So take a look at me now, Well there’s just an empty space, There’s nothing left here to remind me, Just the memory of your face, So take a look at me now, So there’s just an empty space, But to wait for you is all I can do, And that’s what I’ve got to face.
Pripadnik sam grupe ljudi kojima prvo morate da kažete šta želite od njih, zatim da još jednom ponovite, a posle izvesnog vremena čekanja defnitivno morate i da povisite ton, kako bih zaista čula vaše reči. I tako, zamoli mene neko da nešto uradim – napišem. Nisam mogla. Priznajem čula sam i prvi put šta se od mene “traži”, ali nikako da to isto uradim. Kasnije sam jasno čula kako se takva vrsta ljudi naziva….
“Čula sam, nema potrebe da vičes”, mumlala sam sebi u bradu.
Patetična. Ljubavna. Iskrena. Tragična. Komična. Romantična. Sarkastična. Životna… Stala sam. Ne znam gde dalje, a onda sam čula pesmu…Ne, nije se sama od sebe pojavila u mojoj glavi, jos uvek držim jedan deo razuma u rukama. Ostao je uključen tv, a jedna reklama je imala u pozadinu TU pesmu, pesmu koja me je ukočila celu. Zadrhtala sam kao da je neko prošao kroz mene. Prestala sam da dišem. Setila sam se tebe. Kad me zagrliš, oduzimaš mi dah. Tada nestaje moje ja, postajem tvoje ti. Tvoje usne kontroslišu pokrete moje.
Ipak…
Prava ženska priča počinje uvek jednom istom rečenicom, na tu istu mi se diže kosa na glavi – “ rekla sam da ponovo neću voleti, da mene niko neće voleti posle..”
Priznajem čitala sam dnevnike svojih prijateljica, mada one nikada nisu znale da priče imam i ja, samo ne toliko patetične i istrošene, čula sam slične rečenice od većine ljudi koje poznajem, a neko se i danas, posle toliko godina usuđuje da ih izgovori.
Patetična.
Zašto žaliti za nečim što je prošlo i seći vene za nekim ko vas je povredio? Patetika nastaje upravo tada, kada se svet sruši u jednom danu, jer je jedno NE pokvarilo planove i odnelo sa sobom san o beloj haljini i cveću u rukama. Belo je uvek u modi. Posle par litara suza, jecanja i onog pitanja zašto se meni to desilo, nisam zaslužila i sl., pojavi se neko. Milion ljudi, mnogo mesta za upoznavanje. Posle nekoliko meseci, patetična priča odjednom postaje nešto drugo, obrisala se jednostavno.
Ljubavna.
U početku sve izgleda savršeno, udvaranja, šetnje, dodiri, drhtaji. Poljubac na kiši. Posle onog intimnog dela, ljubavna možda više nije ljubavna. Lep je osećaj, rado ga se sećam u teškim momentima. Zatvorim oči i vidim samo “belo”. Pomogne ponekad kada kreneš da toneš. Pomogne ti ponekad i da se baciš na zemlju, kada proradi ono malo razuma koje je ostalo posle ljubavne idile. Ništa više neće biti isto.
Često stanem ispred ogledala. Ne vidim tada svoje lice, vidim samo svoja dela, osećanja.
Iskrena.
Mnogo je teško biti iskren. Priznati nekome svoja osećanja, a da pri tome niko ne bude povređen je uzašna pomisao. Jednostavno više nije realna. Mislim da više ni ja ne želim da budem iskrena. Besmisleno je. I ma koliko da boli svaka reč koja dolazi iz srca, uvek postoji način da se izleči svaka bol.
Tragična.
Deo tvoje duše, deo mog života. Sve prave ljubavi su tužne, tragične. Doživljam bol na meni, svojstven način. Tragičnim plačem. Bude lakše, a posle svih kapljica suza, oči dobiju neverovatan sjaj. Izgledam srećno. Moraću češće da plačem… Počinje sve da mi bude smešno.
Komična.
Ne znam kada ulazimo u fazu komedije. Možda kada nam iskrena ljubav postane tragična, pa nam se posle nekoliko litara alkohola u krvi sve čini divno i veselo. Smeh je pravi lek. I teret koji, upravo sada, nosim na leđima, je savršeno podnošljiv. Možda, jer sam prošla sve ove faze, ali na svoj način, i patetičnu i ljubavnu i iskrenu, a sada i tragičnu priču. Verujem u ljubav.
Romantična.
Bog je rekao da je ljubav važna, spaja ljude, ali nam nije rekao i da razdvaja. Ipak, posle nekoliko godina svako od nas može da prizna da se seća i lepih trenutaka. Oni koji su rođeni pod srećnom zvezdom, svakako još uvek proživljavaju sve one romantične trenutke, a oni drugi maštaju. Osmeh. Posle tragedije i komedije, najviše ga ima u romantičnim delovima života. Ne znam više da li sam romantična osoba. Znam da sam nekada bila. Možda su godine izbrisale taj deo mene, ili se jednostavno uspavao vremenom stagnacije.
Probudi se i Sarkazam.
Kada sam kriva, često ga koristim. Kada sam srećna, prosto ne verujem da jesam i radim isto kada nisam. Mumlam u bradu… Sve je to deo života.
Život.
Uvek tu reč treba pisati velikim slovom i tako životu odati poštovanje dok smo još živi. Da li je zapisano ili svako piše svoju sudbinu, sve jedno je, jer vreme prolazi. Snovi nestaju, gubi se sjaj.
Ipak…
Sa poslednjim taktovima muzike odlazilo je moje drugo ja. Mogla sam ponovo da čujem da mi srce kuca, da sam živa, na zemlji i dalje. Mogla sam ponovo da osetim…bol. Sreću. Tugu. Strah. Daljinu.
Znala sam da nije za mene ovaj grad, gde živis brzo i umreš mlad. Sve što napišem izbrišem, kao da se nije desilo. Ali ipak, ponosno nosim ožiljak na sebi. Grešnica. Obeležena. Ranjena. Izgubljena i ponovo nađena.
Ponekad se osećam kao stvar u tvojim rukama. Ponekad poželim da me nikada nisi pronašao, jer sam navikla na hod izgubljenih duša. “Ne zaboravi da uvek kažeš ono što misliš”- mama mi je često ponavljala tu rečenicu. Plašila se da se moje ćutanje, ovog puta neće završiti slavno. I ma koliko se opirala, ne mogu da se otmem utisku da sam zarobljena. Želim da pobegnem, jer sam tako dobro naučila da bežim u životu da mi je to postalo Drugo lice. Ali, ne mogu. Ovog puta nemam gde. Nemam kome. Nemam čemu. Hvala ti. Noge su mi postale teške od trčanja, lice crveno, a usne ispucale od vetra koji mi je stalno udarao u grudi. Svaki put sam znala da grešim. Svaki put sam čula glas da ne idem, da pokušam. Čujem ga i sada. Zato i dalje stojim pored tebe. Zahvalna, jer zbog tebe mogu da se osetim živom. Čujem svoje srce. Osetim dah. Vidim svoje lice u ogledalu. Kada očekujes previše uvek dobijes premalo. Vise ne očekujem ništa. Ponekad se usudim da priznam da nisam zaslužila da sanjam budna. Posle svega, mene niko nije pitao da li želim… Sećas li se kako smo se upoznali? Meni je to jedan u najglupljih dana. Ne znam kako sam se tamo našla, bilo me blam, ali si imao neku čar, pa je kasnije sve dobilo svoj smisao. Ne mogu da pobegnem od straha da će boleti. I tuga je deo mene, deo nas. Prijaš mi..
Ipak…
Još te spominjem svakom, dragi moj. Uvukao si mi se pod kožu. Ako samo i pokusam da te izvučem, da prestaneš da živis u meni kao parazit, znam boleće još više. Ostaje mi samo da se prepustim. Dozvoliću ti sve ono što sam rekla da ne želim više. Veruj mi da je to toliko teško, skoro jednako bolu kad nestane deo tebe. Možes da biraš sta želis….imaš pravo. Iako se nekad dvoumiš i misliš da moje telo nije dovoljno toplo za tebe, verujem da ćeš ostati. Ponekad ne želiš više moje utočište. Znam. Zato ću te zamoliti da ostaneš još malo…. Još uvek grešim, često krenem na pogrešnu stranu. Još se privikavam da je nekome stalo. Jos sam najbolji prijatelj sa strahom, koji mi daje savete. Verujem da ću prestati da ga slušam. Jedno veliko hvala. Imaćeš uvek posebno mesto u mom srcu, jer si ga zaslužio. Nisam sigurna da možeš i ti tvrdiš isto. Ali pokušaj. . . Kada nije mi dobro i kriv si mi za sve, sve teške reči same svoj put pronalaze. Pitaš se gde smo tu i sta radiš tu. Zašto takva sam…
Znala sam uvek da se sklonim drugom da krene… ne mislim da sam tada bila bolji čovek, bila sam samo najveća kukavica.
Ako nekoga želiš, reci mu. Stisni petlju i reci nekome šta ti znači. Jer kada odlučiš da je pravo vreme možda će biti suviše kasno..
I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas. Možda ti pomognem i ja……
Blueberry NS 