Mesec: oktobar 2011

We could have had it all


 

Baby I have no story to be told

But I’ve heard one of you
And I’m gonna make your head burn
Think of me in the depths of your despair
Making a home down there
It Reminds you of the home we shared

We could have had it all

I can’t help feeling
We could have had it all
Rolling in the deep
You had my heart inside of your hand
And you played it
To the beat

 

We could have had it all……………………………………………………………………………………………….the end.

Šetanja sa dinosaurusima


 Komplikovano. Da li će uvek sve da bude tako komplikovano? Nerešeni slučaj. Prljav wc. Prazan novčanik. Pegla na parketu. Nadam se da je isključena. Savršena slika jedne samohrane devojke. Da, sama sa hrani, nekada uzima organsku hranu dok se često zna poslužiti i nekim divnim momcima iz komšiluka. Nemoj da te zavara njen izgled. Nije sve onako kako se čini mada su uskusi, zaista, veoma različiti. Gladna sam. Otvorio mi se apetit za nekim novim avanturama. Čekam. Gledam. Slušam. Tebi pevam ovo. Neka ti na dušu ide sve. Hmn..Neka ti na račun ide sve 🙂

..ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam ne znam… Nije ovo „kopi vs. pejst” sama sam otkucala milion puta – ne znam-, ali je ružno izgledalo pa sam obrisala. Dosadno mi je. Želim strast, avanturu, poljubac, sex, mir, ponos, čežnju, strah i suze sa razlogom. Sve to kada se dobro iskombinuje dobije se savršena ja, san svakog muškarca. San svake žene je da budu kao ja. Dosadna. Lepa. Tužna. Vesela. Ponosna. Smorena. Hmm Rečnik pun pojmova koji obično daju jedan ili dva pojma za obašnjenje. Šta će se izguglati na Vujakliji kada bi se umesto tipičnih pojmova (glupača- ženska osoba) ukucalo samo moje ime. Probaću malim slovom. Pokušaću i sa velikim. Ništa. Error. Nepoznat pojam. Nedefinisan. Pa ja izgleda da ne postojim. Jupi. Ako počinim neki zločin neće moći niko i nikada da me pronadje. Kako i pronaći nešto čega nema ili se nije ni deslilo?! Ponoć prošla. Nemam čiste odeće za posao. Ne znam ni gde mi je mašina za pranje veša. Ju, al je nakome dobro u životu. Pip Pip. Poruka. Morala sam da se nasmejem. Samo jedna osoba šalje poruke uvek i samo posle ponoći. Verovatno je završio sa poslom ili sa kafanom za danas, pa mu nedostaje malo akcije. Konačno malo strasti i za mene. Svrbi me levo uho, čuću dobar glas. I Čula sam savršeno poznat zvuk sirene njegovih kola. Ustajem i tek sada ponovo shvatam da nemam šta da obučem. Imam na sebi samo donji veš. Čist. Imam i kaput i čizme. Parfem. To je sve.  Sasvim dovoljno da izađem u šetnju sa mojim dinosaurusom.

I’m no Good


Nekoliko puta su pokušali da mu ukradu bicikl.

Prvi put su šansu iskoristili naduvani srednjoškolci, drugi put pijani deda greškom pokušao da se odvoza, ali nije daleko otišao, ne dalje od zemlje. Jednom je i komšija odlučio da se posluži, jer mu je baš išao na živce. Međutim, uspeo je samo da mu izduva ventile iz guma i da tog dana, na miru odspava posle ručka. ..
Kada god bi bajs rajder prolazio ulicom, zvonio bi, i budio ljude. Nije imao nameru da popravi zvonce na biciklu, niti je neko drugi imao nameru da asfaltira put.


Ipak i danas postoji neko je voleo njegov bajs.


Baš je bio zgodan, crni momak; često u uskim pantalonama, uskom majicom isflekanom od bele farbe i nekim čudnim iskrzanim kačketom…. Imao je samo jednu manu. Opasno je bio naložen na prsatu plavušicu koja je radila u obližnjoj kafani. To je bio pravi razlog njegovog svakodnevnog vozanja.

Za nekoga je plavušica bila savršeno žensko biće, ali za neku drugu devojku, plavuša je bila velika pretnja. Znala je devojka da nema nikakve šanse, jer joj priroda nije poklonila poprsje, a nije bila kreditno sposobna da ih ugradi. Ipak je verovala da, ako se potrudi, može da ga ima, bar na jednu noć.

Sudbina je imala drugačiji plan. Devojka se nije potrudila, kažu udala se pre dve godine za motorca nekog, opet je u drugom stanju. Ima novo poprsje…

Bajk rajder je prestao da vozi tom ulicom. Osetio je plavušicino telo jedne subotnje večeri. Ali, navodno, posle nekoliko probušenih guma, počeo da je ide pešice. Od farbanja nije uspeo da kupi auto.

Prsata plavuša zvana konobarica Miss upala je u svet muzike, tačnije svako veče ima solo nastup u obližnjem striptiz baru. Kažu da dobro zaradjuje. A ja?
U ovoj priči ja sam samo bila svedok kako su prave ljubavi tužne i kako je ulica asfaltirana, tj samo da pola, jer je predizborna kampanja lokalnih patriota, kratko trajala. Sad će novi izbori, tešim se…i Ejmi Vajnhaus je preminula. Čuveni broj 27. Kad malo bolje razmislim toliko godina i ja imam. Hhm ne koristim narkotike, a od votke me boli glava, ćale mi nije poremećeni psihopata, mama još vodu glavnu reč. Amin.

Imam još šanse da proslavim 72. rođendan.

Kad sve se sabere i oduzme, 72, 27, 7, 2…živećemo dokle god budemo imali hleba.


Please don’t say you’re sorry


1991.

Prvi put sam upamtila reč Izvini, koju je izgovorila moja baka, nežnim, mirnim tonom kada je zaboravila dedi da stavi ljutu papriku na vruć, kuvani krompir. Nežno je pogledao i samo klimnuo glavom. ..
Gledajući njih mislila sam da je reč Izvini nešto što se izgovara dragim ljudima, kada ne uradite ono što se od vas očekuje ili kada slučajno „zakačite“ komšiju kišobranom. Naučila me kako se lepo izgovara reč, sa osmehom na kraju usana i gledanjem pravo u oči, ali je zaboravila da mi kaže i kada se koristi.

2011.

Jesen je, mada je u vazduhu proleće. Još uvek pored mene prolaze preplanule devojke u kratim haljinama bez rukava i svojim drskim hodom čak izmame i moj pogled. Dan, za mene sasvim običan, gorivo nije pojeftinilo, sudovi se nisu sami oprali, niko nije opeglao košulje umesto mene. I, zbog čega li pamtim ovaj dan koji me podsetio na reči koje sam čula pre vise od dvadeset godina?

“ Dodji do Bulevara, ponela sam knjigu da ti vratim!“

Nije mi bio poznat broj telefona sa kojeg sam primila poruku, tako da nisam odgovorila. Ne sećam se ni kada sam nekome pozajmila knjigu. Novac tačno znam u sat kome sam dala, ali knjigu nikako da se setim. Ne vraćaju mi ni jedno ni drugo, tako da mehanički, posle tri godine, zaboravim sve moguće pozajmice. Ipak sam se okrenula na semaforu i vratila nekoliko blokova. Morala sam da vidim da li ću prepoznati osobu koja mi navodno duguje knjigu.

„Kasniš draga, ne mogu da te čekam, a i žurim na avion!“ – nije bilo osmeha na licu, ali sam prepoznala svoju prijateljicu ili mi je možda i rodjaka bila. Slabo razmem rodbinske veze.
11 Minuta, Koeljo. Jedna od mojih omiljenih knjiga, i znam da mi jedan primerak te iste, u tvdim koricama stoji na polici u dnevnoj sobi. Kako?
“  Ne znam kada si mi je dala, ali da ti vratim, piše na prvom listu tvoje ime. Žurim. Zbogom!!!“ – okrenula mi je ledja i nestala u masi ljudi.

Hmm, zar je moguće da se neko i mene setio?! Nisam je videla niti čula godinama, nisam imala ni njen broj, a i nije mi ni zanimalo kako je ona došla do mog. Uopšte nisam razmišljala o njoj, bila je nebitna prilika u mom životu, ali nikako nisam mogla da skinem pogled sa prve stranice u knjizi.
Pisalo je – Nemoj da govoris Izvini, jer tako nikada ništa nećeš postići u životu! Voli te M.

Tada sam se setila svega! Za rodjendan, nije pisalo koji, ali znam da je tog dana padala kiša, pojavio se na mojim vratima. Bio je skroz mokar, nasmejan i samo je ispružio ruke kada sam otvorila vrata.
“ Srećan rodjendan!!! Žurim, ne mogu da udjem, želim samo da ti poklonim nešto i idem! Ljubim te! Zbogom!!!!“

Okrenuo se i otisao. Bila sam zbunjena, srećna, tužna. Tog dana sam ga poslednji put videla. Davno se nisam setila osobe koja me ja naučila da ne govorim Izvini! Želim samo da mu se zahvalim, mada znam da je to nemoguće.
I danas, kada bi njemu bio rodjendan, i kada sam poželela da mu poklonim veliku kutiju keksa, koje je obožavao…. Danas samo mogu da pogledam u nebo i kažem Izvini!!!!!.
Izvini što ti nisam rekla Hvala, što te nisam zagrila i poljubila poslednji put. Izvini što sam bila sebična i žurila da vidim koji si mi naslov i pisca odabrao, jer si me samo ti tako dobro znao. Izvini što nisam otišla kod tvoje majke da joj kažem da mi je Žao i da podelim sa njom tugu.
Izvini, što sam knjigu pozajmila nekome ko nije zaslužio ni da mu se obratim, izvini što sam zaboravila tvoju boju glasa. Znam da me čujes. Znam da je i ona, koju ne volim ni malo, danas ulepšala moj dan. I samo zbog knjige ne želim da pojeftini gorivo, ne želim da se sudovi sami peru, ne želim da košulje budu opeglane kada premorena dodjem kući. Ne želim, jer ako to neko bude drugi radio umesto mene, ja ću te zaboraviti. Izvini što sam zaboravila koliko si mi značio. Izvini, IZVINI…
Toliko bih ti toga sada rekla, ali ne mogu. Svaka rečenica bi počinjala sa Izvini i znam da bi ti jako bio ljut na mene. I ako me sada gledaš, želim da znaš da i dalje živiš kroz 11Minuta, jer tvoje srce sada imam u svojim rukama…
Neću se više izvinjavati u životu! Nikome, pa ni tebi!

p.s. Znam da me gledaš 🙂

Dizajnirajte ovakav sajt uz pomoć WordPress.com
Započni