Ništa strašno…

       Progoni me san. Ustala sma umorna i uplašena. Ranije mi se to nije dešavalo. Sanjala sam i pre, setila bih se kasnije u toku dana znakova ili ljudi i pokušala da uhvatim značenje sanjanih trenutaka. Više iz zabave, nego što sam zaista verovala u to.  Ovog puta ne moram da tražim, sada mi je u snu sve jasno rečeno…

       Sanjala sam san.

Trčala sam kroz nepoznate gradove, videla razna lica ljudi da bih se nekako odjednom našla u nepoznatoj kući. Sećam se velikih prozora u koje su udarali zraci sunca. Na sredini prazne prostorije nalazio se sto, slika mrtve prirode visila je na belom zidu prošaranom od paučine. Okrenula sam se oko sebe. Nisam znala gde sam.  Vidim ponovo istu sliku – beli zidovi, slika, prozor pun svetlosti. Mir je bio u mom srcu. Ipak je lep san, zar ne? Mir prekida zvuk telefona koji nisam ni primetila da je na stolu. Podigla sam slušalicu.

Halo, rekoh drhatim glasom.

Jasna, ti si? – nepoznati ženski glas, starija osoba, ali veoma prijatna. Osetila sam je na koži… Nisam znala da li da odgovorim.

Da, ja..

Tebe tražim mila, tvoja daleka rođaka.., mislim da mi je polako objasnila i kako smo mi to rođake, ali sam bila i suviše zbunjena da bih zapamtila, .. tvoja rođaka Jelisaveta. Tišina. Mila, zovem te samo da ti kažem, ponovo tišina i moj otkucaj srca, da će ti se nešto strašno… dogoditi. Muk. Ovih dana, nastavila je lagano drhatim glasom, biću mislima uz tebe. Ljubi te tvoja Jelisaveta. Zbogom.

Veza se prekinula. Ustala sam iz kreveta. Sada sam budna.  Potpuno. Krevet prazan. Mobilni isključen. Svetlo ugašeno. Sama sam. Nisam pričala ni sa kim. Ipak..želela sam da saznam razlog njenog dolaska.  Sabrala sam se nekako i poslagala imena svojih rođaka kojih se jedva i sećam, nekih samo iz priče, mamina strana, bakina, tatina.. Sedim na ivici kreveta i dalje po  mraku tražim da mi se pojavi to ime, ime Jelisavata. Ne, ne postoji rođaka sa tim imenom ili je bar meni nepoznata. Slepa ulica. Kakav je to san?

Jutro. I dalje sedim na krevetu, ruke držim u krilu, ne dišem više, kao da čekam da se desi jedan bum i kraj… Nema smisla, pa to je samo glupi san. Ustala sam sva nervozna i neispavana i odlučila da mi počne dan.  Neću dozvoliti da mi se san pojavi na javi.

* * *

Noć. Nemam kuda sad, osim da zatvorim oči posle maratonskog dana. Krevet. Da li ću ponovo pričati sa njom? Oterala sam san sa očiju. Menjam mesto.

Sedim na terasi, slušam nepozante muške glasove, pevaju. Nema vetra večeras i njega sam oterala. Sada je noć mirna. Lepo je, a ja samo razmišljam…prelazim kroz svaki mogući scenario, biram uloge, akcije, drame, pa i komedije koje bi mogle da se odigraju. Psujem sebe što razmišljam o snu.  Sve je to zbog sna.

Spremna sam na sve, još samo da se spakujem.

Progoni me san.

* * *

Stigao me san.

Desilo se nešto što je i rekla, ali nije toliko strašno i nije bila, čak ni mislima uz mene, jer bih osetila to. Desilo se, ispunio se san u koji nisam verovala, san koji mi je samo remetio mir jedno vreme. Desilo se..ništa strašno se nije desilo…

Ja sam nestala.

Krug

         Dugo nisam ređala reči na papiru. Posmatrala sam, istraživala, ispitivala, pre svega svoju žensku liniju, a posle i druge… Ne verujem da svi težimo ka istom, ljudi se vole dok se ne upoznaju i svako od nas čuva neku tajnu…duboko u sebi. Šta žene vole, šta želi žena poput mene? Najglasnije se moj glas čuje na spomen rodne ravnopravnosti i kada neko samo spomene da je muška statua najvažniji stub. Borim se protiv toga. Ali, kada ostanem potpuno sama, sama sa sobom i ženom u sebi, u tišini ću priznati – potreban mi je On da me čuva. Ma koliko bolja i lepša, uspešnije bila, gracioniznije hodala od njega po trnju, pa iz kojih god razloga zaslužim taj oreol nad glavom, ništa nema smisla i onu jačinu kada ja, toliko moćnija od njega, postajem samo peščana prašina pod njegovim prstima.

Da, možda je to ljubav. Da, možda sam samo ja takva. Da, možda je sve to samo zabluda. Da li sam samo ja takva?

        Mogu da srušim Bogove, okrenem Sunce ka severu, promenim tok reke, ali u jednom oku izgledam tako malo i obično, izgledam toliko vredno. Životinje imaju svog vođu, uragan ima svoje nebo koje ga vodi, ptice lete jedna iza druge slušajući vetar, voda teče posle prve kapi… Nismo rođeni da umremo sami, nismo rođeni da budemo najači, tu smo da hodamo sa slabijima. Na kraju krajeva, uvek je jedan novi početak. Spakovaću svoje uspehe, snagu, poraze, ljubav, svoju krunu od oblaka i u njegovom zagrljaju pronaći ću razlog da ponovo dišem.