All For Love

1 mar

 

….
When there’s love inside
I swear I’ll always be strong
And there’s a reason why
I’ll prove to you we belong
I’ll be the wall that protects you
From the wind and the rain
From the hurt and the pain

 

Advertisements

Perspektiva

15 feb

 

Slušam i pitam šta to danas imamo…šta nam se to danas nudi…
Čudan je zakon ponude i tražnje..
Da li imamo perspektivu?!  🙂

i naravno, Sretan vam Dan zaljubljenih…

‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you…

5 feb

Bio je predivan dan, rado sam ga provela spavajući. Tako sam se fino naspavala, ne želim nisakim govoriti, jako mi je fino u tišini, bez ljudi, s mojim „vitaminima“, samoćom i mirom. Ommmmm. . . Tišina je kao hrana. Treba je nekad uzimati u većim količinama… „Uvek priušti sebi da ti prvo dobro jutro poželi neko ko te voli“, upamtila sam ovaj citat od drugarice, koja ga je cesto ponavaljala prethodnih nekoliko dana. . …
Imala je iritirajuci osmeh na licu, svi desni joj se vide kad se tako nasmeje, a rupice na obrazima zaigraju neponovljivi ples. Isla mi je na zivce, zaista, ali nisam imala snage da joj kazem da je nevidjena curka. Ustvar, ipak je vidjena curkica, ja sam je licno videla nekoliko miliona puta i to u raznim izdanjima. Poslednji put je bila i pijana kao curka, tako da joj ime bas prilici 🙂
No, ovaj put je ime potvrdila, jer se pored ponasanja, i osecala kao curka. Smrdela je na prevaru. Sve je pocelo sa citatom koji je ponavljala tokom duugeee voznje kolima. Doslo mi je da stanem, uhvatim je za ruku, izbacim napolje, nezno udarim po obrazu i odem, ali je u mojoj glavi sladji bio prizor njene curkaste glave koju je izbacila kroz prozor, dok joj vetar ludacki prave sare po licu, toliko je crvena od udaraca dok idemo velikom brzinom autoputem. Ne, nisam joj to uradila, ali ne iz razloga sto mi je bilo zao, nego iskreno nisam imala snage da je podignem. I ugojila se kao curka.
I tako je moja curkica cvrkutala oko moje glave kako i ja moram sebi da priustim divna, romanticna jutra sa dragim, i da cu tako manje biti nervozna i necu imati kada da zvacem cokoladice. Bas me zanima sta je mislila da ce ubiti moju nervozu i sta bi drugo mogla da zvacem osim cokoladica?! I ja uopste nisam bila nervozna! Osim sto mi je drzala lekciju od ljubavi, i dalje je bila ubedjena da nisam romanticna vise, neprestano mi je duvala dim od cigarete u lice. Smorila me do bola!

Ne znam zasto sam se setila njenih reci. Jesam se sada probudila i koliko vidim podne je davno proslo. Nije jutro, tako da nema potrebe da mi pozeli neko dobro jutro. Setila sam se! On me voli! Ipak postoji neko ko me voli nekih dvadesetak godina, neko kome sam uvek lepa i mrsava, neko kome se moja jutarnja frizura ni malo ne razlikuje od onih sto visoko nose holivuduske dive na crvenom tepihu, postoji neko ko me poljubi cim otvorim oci, a ni zube nisam oprala. U momentu sam skocila iz kreveta, sklonila odecu od sinoc koju sam bacila na pod, cipele, zapela za kesicu sa smecem, nemam pojma odakle se to naslo na podu, i tada sam ugledala njega! Odmah sam imala osmeh na licu i neku toplinu oko srca, a nije morao da progovori ni rec. Tacnije za sve ove godine nije mnogo pricao i uvek se nalazi na jednom istom mestu. Ponosno stoji i voli me. Zove se ogledalo! Moja jedina narcisna i uzvracena ljubav. Sto me vise bude zeleo ja cu mu dolaziti. Koliko god puta da mi pokaze da sam divna, vise cu ga voleti. Imamo savrsenu vezu! ‘Cause you can never lose a thing if it belongs to you… Zamišl​jam kako bi bilo lepo da bar jednom imam ludo veče puno slatkih i nepredvidivih uzbuđenja,kao pozoriste: ako je predstava dosadna, mogu izaći..a onda mi neki glas u pozadini govori: ne,ne,ti voliš da se mučiš u pozorištu. Ostaješ do kraja!
Ni pozoriste vise nije popularno u mom zivotu. Predstave su tako dosadne da svi odu pre kraja. Sve sam izgubila u jednom danu… ali kazu da ono sto pripada samo tebi, nikada ne mozes da izgubis… Ne znam zasto sam sve ovo napisala…kada ja odovno nista ne posedujem…kako god..sta god..

Posveceno mojoj Curkici

love u so much!

25

29 jan

Neverovatna hladnoca na njegovim rukama. Desilo se upravo ono cega se najvise plasio u zivotu, ali nije smeo nikome da prizna.  Kap suze palo je na lice njegove zene. Drhtao je. Kako sada da cuje ono sto ima da joj kaze, a nikada nije izgovorio, pa ni tokom 25 godina braka. Setio se da je to rekao jednom, tople letnje veceri, izgovorio je te reci samo da bi prvi put osetio toplinu zenskog tela. Ozenio se tom istom zenom, te iste godine kad je pao prvi sneg. Bila je trudna. Te iste zime, uzivao je sa jos mnogim zenama, vreme provodio u kafani, pio votku sa malo leda I pusio. Dolazio je kuci pred zoru. Ona tada nista nije pitala. Bila je srecna sto ga vidi, poljubila bi ga, a potom pokrila njega I svoj stomak, kako bi njena dva voljena bica mirno spavala.
Rodila mu dva sina, odhranila, radila sve sama I cak pomagala drugima. Uvek je imao ciste kosulje uredno poredjane  u starom ormanu, gde je visila grancica lavande – protiv moljaca, govorila je. Prolazile su godine… ona uvek vedra I nasmejana, ona uvek nezna.

***

A ja idiot mrtav pijan spustio bi glavu u njeno krilo. Milovala mi kosu koja je smrdela na duvan, skidala kosulju na kojoj su bili tragovi zenskog parfema,  a na vrat bi mi stavila hladan oblog kako bi mi glava manje zvonila…
Jedne veceri me videla sa komsinicom, slobodnom raspustenicom, bujnih grudi, plave kose I kratom suknjom. Bolelo me uvo tada. Sta ima udata zena da luta nocu?
Vodila je starijeg sina kod lekara… nije me te noci poljubila kad sam lupio vratima I besno bacio blatnjave cipele na sred spavace sobe. Bio sam spreman na svadju, ali je sin spavao u nasem krevetu. Nije me te noci poljubila, ali sam pred san, osetio njene nezne ruke  na svom licu…

Sta cu sada? Zelim votku sa malo leda.
Kako da izgovorim te dve reci? Nemam snage. Bio sam mangup, ali za ovo nemam petlju. Mozda me nece cuti… Setio sam se da me samo jednom trazila u kafani. Da, bila je zima, sneg, tog dana mi mrsko bilo da cepam drva… video sam je kroz kafansko prozorce, a krv mi se iz medjunozja popela u lice. Mislio sam da cu je ubiti ako samo jednom nogom kroci u birc. Sa maramom na glavi, plavim izlizanim kaputom, crnim cizmama…stajala je tako kako andjeo bledog lica I crvenih usana. Cuo sam sitne korake I svoje ime. Ali kako je stajala pored mene kada je gledam napolju?  Prokleti alkohol. Dovela je sina u sred noci, da mi kaze da mi majka umire…

To je zapravo sve cega se secam poslednjih 25 godina braka? Osecam samo strah kako cu sutra sam spremiti dorucak. Ona ce duze spavati… ta divna zena koja me toliko volela, sve mi je davno oprostila. Ne drhti vise, ugrejao sam joj lice I umio je suzama. Necu joj reci te dve reci, necu joj reci da je volim… reci cu joj to kad je pogledam u oci, na nekom lepsem mestu..samo da ne bude zima.. ali ona sada jedno mora da cuje, mora da cuje te dve reci, zasluzila je…draga moja…ZBOGOM, OPROSTI!

Purple child

25 jan

Učiniću prvi korak, ostale ću lako…

Kada je došla na svet, uklonila je sve mračno iz njihovih života, probudila im nadu, veru i vratila je zaboravljenu ljubav. Sećam se samo njihovih osmeha. Uvek su se igrali i pevali. Ispred kuće su imali mali travnjak, dve trešnje posađene na dan njenog rođenja, klupicu i ljuljašku. Baš tu, na tremu, su se voleli. Kada bi devojčica zaspala, roditelji su sedeli i posmatrali nebo, zvezde, držeći se za ruke zahvaljivali su Bogu za najlepši dar koji su dobili.. Ali, brzo su prošle godine bezbrižnog detinjstva. Devojčica je odrasla…
Ne sedi skoro niko na klupi, trava više nije lepa kao nekada, drveće je veliko, ali niko ne bere plodove, a ljuljašku su sklonili pre mnogo godina. Dugo nisam videla devojčicu. Mislim da više ni ne dolazi. Čula sam razne priče, nisam sigurna u njih i ne spominjem ih. Učinilo mi se da sam videla devojčicinog tatu kako pokušava na klupici da čita novine. Sedeo je nekoliko minuta, uplašio se jesenjeg vetra, a još više uspomena, pa je polako, pognute glave ušao u kuću. ..

Devojčica je stajala ispred kuće. Na sebi je imala ljubičastu haljinu. Lice joj je bilo bledo, a usne crvene. Posmatrala je prizor koji više ne prepoznaje, kao da tu nikada nije živela, kao da nikada nije trčala po travi, kao da se nikada nije popela na drvo. Ona više nije devojčica. Ne znam kada je prestala to da bude.

Morala je da zakorači u dvorište, u kuću koju je nekada nazivala svojim domom. Sam Bog zna koliko joj je teško. Znala je da su oboje kod kuće. Okrenula je njihov broj telefona, čula mamin prijatan glas i Halo, i oca koji pita ko zove. Prekinula je. I evo je sada ovde. Nije se čula sa njima pune dve godine. Zvali su je, slali pisma, tražili gde je, pitali sve njene prijatelje gde bi mogla da bude i kako je. Nije želela da priča sa njima. Uništili su devojčicin san, želju da jednog dana ima srećnu porodicu, poput njene, nekada. Pomerila se ka prozoru kako bi mogla da vidi šta rade. Otac sedi u svojoj fotelji, gleda sportski program. Majka drži knjigu u jednoj, u drugoj ruci šolju čaja od nane, i zamišljeno gleda u neku sliku na zidu. Koliko se seća tamo nije bila slika. Da li se pita kako sam? Toliko tužno i iscrpljeno deluje da je poželela odmah da je zagrli i poljubi. Neću. Nije ovde da bi je voleli, niti da bi ona volela njih. Pitala se zašto je prešla toliki put, zaista joj nije jasno, jer nije imala šta da im kaže. Nisu joj bile potrebne njihove reči, kuća, novac. Samo želi da je majka poljubi, a tata pomiluje po kosi….

Svi smo mi grešni. Jadnici. Smrtnici. Nevernici. Nisam videla da je neko bacio kamen! Plakala bih, ali nemam suza. Sve sam ih davno poslala na ovu adresu.

Tu sam. Gledam ih. Sada stojim ispred ulaznih vrata, ruka je poletela prema drvenim, belim vratima i zakucala. Čula sam korake. Upalilo se svetlo u hodniku, i tada sam ugledala njen lik, poput starice sa očima anđela. Tišina. Nisam disala. Čuli su se samo otkucaji naših srca, srca koja i danas kucaju isto. Tišinu je prekinuo glas nestrpljivog čovek – ko je?

Mama me poljubila. Otac pomilovao po kosi.

Biti čovek je najteže…

19 jan

 

Nekad se čini da sve što imam ništa ne vredi,
pa mi sjaj svih budućih želja često zabledi,
tako da trudim se da se družim samo sa dobrim ljudima,
koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila čudima.

Za bolje znam, al’ mi bolje ne treba!

U nedostatku nekog bogatstva svi ljudi beže,
u onaj svet gde biti čovek je najteže,
a ja stojim ovde tu gde sam rodjena i družim se s dobrim ljudima,
koračam lagano, k’o da sam odavno svedočila cudima.

 

Unknown

17 jan

Secaš li se linija koje si iscrtavao po mom telu? One su tu još uvek, možda treba dodati malo boje? Juče sam spakovala sve svoje stvari. Nalaze se ispred ulaznih vrata – nekoliko velikih torbi i jedna mala kutija. Ne mogu da se oprostim od tebe. Slušam kako dišeš.  Stojim naspram kreveta i brojim ti uzdahe. Znam da će uskoro otkucati vreme kada ću morati da odem. Poslušaću tvoju poslednju želju…

Tvoje želje nisu bile realne, tvoji snovi nisu ostvarivi. Znam da si verovao da je svet tvoj. Zar sam ja trebala da ti kažem da nije!? Nisam mogla, nisam smela. Mogao si da me uništiš, obrišeš kao da se nikada nisam ni rodila. Hm…da se samo možeš pogledati sada. Ti u krevetu, ja živa. Znam, ne moraš mi ni u snu, ponavljati da treba da odem. I darling, ko sada ima čaroban štapić? Ko sada može da ostvari sve što poželi?! Mogu samo ja polako i nežno… Ne osećam ništa, osim ruku. Ne možemo da budemo dovoljni jedno drugome. Ti želiš okean, ja kapljicu vode, ti hoćeš ceo svet, ja samo jednog čoveka. Ti samo želiš život, ja vidim samo smrt. Htela sam da se oprostim od tebe. Zagrlim, poljubim, pokrijem da ti ne bude hladno. Neću. Ne želim. Dosta mi je svega. Praznih priča. Obećanja. Čekanja. Nadanja. Molitve. Ma, nosi se!

Linija na mom licu peče, krvari u mraku. Žao mi je što ne možeš da me vidiš. Sećaš li se kako si me iscrtao? Nisam zaboravila. Pogledala sam na sat. Vreme je da odem. Taxi me čeka. Otvorila sam vrata i zastala. Otišla do dnevne sobe, uzela jastuk i stala naspram njega. Oči su mu bile zatvorene.

I dalje je sporo disao. Čuje se tiho otkucaj srca. Nije mi te žao darling… Oče naš koji si na nebesima… Brojala sam polako. Srce je počelo ubrzano da mu kuca. Telo se nije ni pomerilo. Sada je potpuna tišina. Nema ga. Samo leži.

Okrenula se i otišla. Svaku liniju iscrtanu na njenom telu, obrisala je. Ožiljci su samo znak da se nešto, nekoj devojci desilo, ali ne znače ništa.
Ne mogu da verujem da si i i mrtav tako hladan..“ Otišla je.