Purple child

Učiniću prvi korak, ostale ću lako…

Kada je došla na svet, uklonila je sve mračno iz njihovih života, probudila im nadu, veru i vratila je zaboravljenu ljubav. Sećam se samo njihovih osmeha. Uvek su se igrali i pevali. Ispred kuće su imali mali travnjak, dve trešnje posađene na dan njenog rođenja, klupicu i ljuljašku. Baš tu, na tremu, su se voleli. Kada bi devojčica zaspala, roditelji su sedeli i posmatrali nebo, zvezde, držeći se za ruke zahvaljivali su Bogu za najlepši dar koji su dobili.. Ali, brzo su prošle godine bezbrižnog detinjstva. Devojčica je odrasla…
Ne sedi skoro niko na klupi, trava više nije lepa kao nekada, drveće je veliko, ali niko ne bere plodove, a ljuljašku su sklonili pre mnogo godina. Dugo nisam videla devojčicu. Mislim da više ni ne dolazi. Čula sam razne priče, nisam sigurna u njih i ne spominjem ih. Učinilo mi se da sam videla devojčicinog tatu kako pokušava na klupici da čita novine. Sedeo je nekoliko minuta, uplašio se jesenjeg vetra, a još više uspomena, pa je polako, pognute glave ušao u kuću. ..

Devojčica je stajala ispred kuće. Na sebi je imala ljubičastu haljinu. Lice joj je bilo bledo, a usne crvene. Posmatrala je prizor koji više ne prepoznaje, kao da tu nikada nije živela, kao da nikada nije trčala po travi, kao da se nikada nije popela na drvo. Ona više nije devojčica. Ne znam kada je prestala to da bude.

Morala je da zakorači u dvorište, u kuću koju je nekada nazivala svojim domom. Sam Bog zna koliko joj je teško. Znala je da su oboje kod kuće. Okrenula je njihov broj telefona, čula mamin prijatan glas i Halo, i oca koji pita ko zove. Prekinula je. I evo je sada ovde. Nije se čula sa njima pune dve godine. Zvali su je, slali pisma, tražili gde je, pitali sve njene prijatelje gde bi mogla da bude i kako je. Nije želela da priča sa njima. Uništili su devojčicin san, želju da jednog dana ima srećnu porodicu, poput njene, nekada. Pomerila se ka prozoru kako bi mogla da vidi šta rade. Otac sedi u svojoj fotelji, gleda sportski program. Majka drži knjigu u jednoj, u drugoj ruci šolju čaja od nane, i zamišljeno gleda u neku sliku na zidu. Koliko se seća tamo nije bila slika. Da li se pita kako sam? Toliko tužno i iscrpljeno deluje da je poželela odmah da je zagrli i poljubi. Neću. Nije ovde da bi je voleli, niti da bi ona volela njih. Pitala se zašto je prešla toliki put, zaista joj nije jasno, jer nije imala šta da im kaže. Nisu joj bile potrebne njihove reči, kuća, novac. Samo želi da je majka poljubi, a tata pomiluje po kosi….

Svi smo mi grešni. Jadnici. Smrtnici. Nevernici. Nisam videla da je neko bacio kamen! Plakala bih, ali nemam suza. Sve sam ih davno poslala na ovu adresu.

Tu sam. Gledam ih. Sada stojim ispred ulaznih vrata, ruka je poletela prema drvenim, belim vratima i zakucala. Čula sam korake. Upalilo se svetlo u hodniku, i tada sam ugledala njen lik, poput starice sa očima anđela. Tišina. Nisam disala. Čuli su se samo otkucaji naših srca, srca koja i danas kucaju isto. Tišinu je prekinuo glas nestrpljivog čovek – ko je?

Mama me poljubila. Otac pomilovao po kosi.