Crna torba

18 sep

Ne volim da se pakujem. Torba mi baš iz tog razloga nikada nije totpuno raspakovana. Ne znam gde ću sutra zakoračiti na točkovima, a još manje znam kome ću se vratiti-njima, nama ili tebi. Tebi ću se uvek vratiti. Da, tebi, što sada čitas ove redove, ali znaš da ću se ponakad, na kratko, vratiti i sebi, da vidim i naslikam ti još jedan deo sebe. Reči, olovni vojnici koji marširaju po pravoj liniji… 

Danas sam došla tebi. Ti si poput mene. Upravo sada ostavljaš veliku, crnu torbu u hodniku, preskočićeš je, jer ti više nije potrebna. Kada se samo setim koliko sam ja tako svoja osećanja bacala na hladne pločice ili ih duboko zakopčavala, misleći da nikada neću morati da otvorim, ostavljala u torbu da tako stoje po nekim nepoznatim, mračnim hodnicima. Svetlo mi nije bilo potrebno. Jasno sam ih videla u potpunom mraku. Gledala su me osećanja, smejale mi se uspomene. Svaki put bi pokušale da mi se vrate, čula sam ponekad i krik svih tih uspomena, ali sam samo ćutala. Tišina je i sada…

Pišem tebi, kod tebe sam došla, tako sam odlučila. Ne pitaj odakle ja. Iskreno, zalutala sam, ali to nije prvi put, zar ne? Svratila sam da ti kažem da ugasiš tišinu, otvoriš srce i zaplačeš rečima suza. Prokletno je teško izgovoriti reči. Tebi, kao najboljem licemernom stvoru, govorim da je hrabrost vrlina, a ćutanje mana. To je ono što sam ja naučila iz svoje tišine.

 Zaista ne znam da li sam sada ponela sve što mi je potrebno da ti na trenutak ulepšam dan i kažem – nisi sam! Milioni su poput tebe, milioni duša vole, pate, raduju se, tuguju, ali samo stotine njih će moći da te pogleda u oči, desetine će te možda zagrliti, a samo jedna duša će ti reći „ja sam uz tebe, ja te čuvam“. Ti si to jednom odbacio. Znam kako se osećaš, znam koliko srce sporo kuca kada padne noć. Znam koliko je teško osetiti se prazno i kada nema ko da te drži za ruku dok se lomiš na komade. Tebi pišem. Tebi ostavljem svoje korake, umorne od prašnjavih ulica, tebi ostavljam milje osmeha nepoznatih ljudi. Ne brini, to je onaj najlepši deo mene, priča zbog koje ćeš imati danima osmeh na licu i vetar u leđima. Ali i to će brzo nestati.. Hvala ti što si srećan. To je zapravo smisao života. Osmeh koji ćeš pokloniti drugima. Okreni se, verujem da imaš kome. Ujedamo, kidamo ruke jedni drugima, bacamo žar pod noge, stavljamo masku đavolu kako bi nama bilo bolje. Ti nemoj to više da radiš. Zalutaćeš. Izgubićeš svoj mali svet koji si tako dugo gradio. Tebi pišem, jer znam da znaš – biti čovek je najteže. Čuvam te… Gledam te. 

.vreme je da odem, nisu moje noge navikle na mir…ostavljam ti crnu torbu, otvori je kada ti moja leđa postanu samo sećanje.

Otvorio je torbu, kada sam otišla. Prazna je. Do samog kraja nije znao da sve što je vredno ne može da stane u jednu torbu…..

me

Ništa strašno…

7 feb

       Progoni me san. Ustala sma umorna i uplašena. Ranije mi se to nije dešavalo. Sanjala sam i pre, setila bih se kasnije u toku dana znakova ili ljudi i pokušala da uhvatim značenje sanjanih trenutaka. Više iz zabave, nego što sam zaista verovala u to.  Ovog puta ne moram da tražim, sada mi je u snu sve jasno rečeno…

       Sanjala sam san.

Trčala sam kroz nepoznate gradove, videla razna lica ljudi da bih se nekako odjednom našla u nepoznatoj kući. Sećam se velikih prozora u koje su udarali zraci sunca. Na sredini prazne prostorije nalazio se sto, slika mrtve prirode visila je na belom zidu prošaranom od paučine. Okrenula sam se oko sebe. Nisam znala gde sam.  Vidim ponovo istu sliku – beli zidovi, slika, prozor pun svetlosti. Mir je bio u mom srcu. Ipak je lep san, zar ne? Mir prekida zvuk telefona koji nisam ni primetila da je na stolu. Podigla sam slušalicu.

Halo, rekoh drhatim glasom.

Jasna, ti si? – nepoznati ženski glas, starija osoba, ali veoma prijatna. Osetila sam je na koži… Nisam znala da li da odgovorim.

Da, ja..

Tebe tražim mila, tvoja daleka rođaka.., mislim da mi je polako objasnila i kako smo mi to rođake, ali sam bila i suviše zbunjena da bih zapamtila, .. tvoja rođaka Jelisaveta. Tišina. Mila, zovem te samo da ti kažem, ponovo tišina i moj otkucaj srca, da će ti se nešto strašno… dogoditi. Muk. Ovih dana, nastavila je lagano drhatim glasom, biću mislima uz tebe. Ljubi te tvoja Jelisaveta. Zbogom.

Veza se prekinula. Ustala sam iz kreveta. Sada sam budna.  Potpuno. Krevet prazan. Mobilni isključen. Svetlo ugašeno. Sama sam. Nisam pričala ni sa kim. Ipak..želela sam da saznam razlog njenog dolaska.  Sabrala sam se nekako i poslagala imena svojih rođaka kojih se jedva i sećam, nekih samo iz priče, mamina strana, bakina, tatina.. Sedim na ivici kreveta i dalje po  mraku tražim da mi se pojavi to ime, ime Jelisavata. Ne, ne postoji rođaka sa tim imenom ili je bar meni nepoznata. Slepa ulica. Kakav je to san?

Jutro. I dalje sedim na krevetu, ruke držim u krilu, ne dišem više, kao da čekam da se desi jedan bum i kraj… Nema smisla, pa to je samo glupi san. Ustala sam sva nervozna i neispavana i odlučila da mi počne dan.  Neću dozvoliti da mi se san pojavi na javi.

* * *

Noć. Nemam kuda sad, osim da zatvorim oči posle maratonskog dana. Krevet. Da li ću ponovo pričati sa njom? Oterala sam san sa očiju. Menjam mesto.

Sedim na terasi, slušam nepozante muške glasove, pevaju. Nema vetra večeras i njega sam oterala. Sada je noć mirna. Lepo je, a ja samo razmišljam…prelazim kroz svaki mogući scenario, biram uloge, akcije, drame, pa i komedije koje bi mogle da se odigraju. Psujem sebe što razmišljam o snu.  Sve je to zbog sna.

Spremna sam na sve, još samo da se spakujem.

Progoni me san.

* * *

Stigao me san.

Desilo se nešto što je i rekla, ali nije toliko strašno i nije bila, čak ni mislima uz mene, jer bih osetila to. Desilo se, ispunio se san u koji nisam verovala, san koji mi je samo remetio mir jedno vreme. Desilo se..ništa strašno se nije desilo…

Ja sam nestala.

drem

Krug

6 feb

         Dugo nisam ređala reči na papiru. Posmatrala sam, istraživala, ispitivala, pre svega svoju žensku liniju, a posle i druge… Ne verujem da svi težimo ka istom, ljudi se vole dok se ne upoznaju i svako od nas čuva neku tajnu…duboko u sebi. Šta žene vole, šta želi žena poput mene? Najglasnije se moj glas čuje na spomen rodne ravnopravnosti i kada neko samo spomene da je muška statua najvažniji stub. Borim se protiv toga. Ali, kada ostanem potpuno sama, sama sa sobom i ženom u sebi, u tišini ću priznati – potreban mi je On da me čuva. Ma koliko bolja i lepša, uspešnije bila, gracioniznije hodala od njega po trnju, pa iz kojih god razloga zaslužim taj oreol nad glavom, ništa nema smisla i onu jačinu kada ja, toliko moćnija od njega, postajem samo peščana prašina pod njegovim prstima.

Da, možda je to ljubav. Da, možda sam samo ja takva. Da, možda je sve to samo zabluda. Da li sam samo ja takva?

        Mogu da srušim Bogove, okrenem Sunce ka severu, promenim tok reke, ali u jednom oku izgledam tako malo i obično, izgledam toliko vredno. Životinje imaju svog vođu, uragan ima svoje nebo koje ga vodi, ptice lete jedna iza druge slušajući vetar, voda teče posle prve kapi… Nismo rođeni da umremo sami, nismo rođeni da budemo najači, tu smo da hodamo sa slabijima. Na kraju krajeva, uvek je jedan novi početak. Spakovaću svoje uspehe, snagu, poraze, ljubav, svoju krunu od oblaka i u njegovom zagrljaju pronaći ću razlog da ponovo dišem.

 

images

..nije život stvar

7 maj

….kad padneš, dočekaj se sa osmehom..za mene…zbog sebe…

Oprostila sam sa njom i ušla u nepoznato. Ne mogu da opišem šta sam tada osećala, tražila sam reči, ali kao da ne postoje. U meni se igrao strah, pa tuga, neverica, i život se igrao sa mnom. Predala sam papire, soba broj 1. Stavila sam svoje stvari na krevet i nasmejala se ljubičastoj posteljini; ponegde izgužvana, jedva vidljivi po koji trag izbeljivača, na krajevima je pisalo IF;  i mirisu koji mi je razdirao pluća. Osetila sam ukus, gorčinu, a pre svega suze koje nisu bile na mom licu, samo su nevidljivo staje na uglu mojih očiju. Zenice mi više nisu bile otvorene, samo je crvenilo pokazivalo koliko se zapravo gubim. Uvek sam bila suviše osetljiva i ako sam znala da sam jaka kao crna stena. Voda je duboka, pa se često stena ne vidi…Poređala sam svoje stvari u jednu fioku, stavila knjige, flašiću sa vodom, šolju, hemijsku olovku i torbu lagano spustila pored kreveta plašeći se da je ne slomim. Sela sam na ivicu kreveta, odbijajući da podignem noge i opružim telo, a bila sam tako umorna i iscrpljena, tako jadna i sama, iako je pored mene bilo još ljudskih duša. Nisam želela da zatvorim oči pre nego što pošaljem poruku.   Svi smo mi smrtnici, svi smo mi grešnici. Svi smo mi osuđeni… Ostavila sam ponos i sramotu ispred vrata sa brojem i nisam želela da se pomolim. Zaključala sam Boga odbijajući da mi pomogne, to je samo mogao neko drugi.

I to se završilo. Sve je sada iza nas. Sve je sada ispred nas. Kažu kada se jedna vrata zatvore, uvek se druga otvore. Samo želim da neke slike nestanu, samo želim da ljudska duša zauvek ostane ljudska i da je niko nikada ne uzme, jer nema niko prava na to.
Nisam morala, ali sam ostavila otvorena vrata od sobe, čak sam se i okrenulu i pogledala sliku koje sam se plašila i grozila, slike od koje mi je bilo muka i jeza me hvatala. Tako sam pogrešila…
Žao mi je što nisam uspela da sakrijem sva svoja osećanja, žao mi je što nisam mogla da se naviknem, ali takva sam. Sada je sve u meni drugačije, ali ja sam i dalje ona ista. Ipak bih volela da sačuvam ono nešto lepo u sebi, i držim još sve to nekako, ali ispustiću to uskoro osećam, urezalo mi se u ruke, kao da držim zmaja i želim da što više leti, sa svim onim šarenim bojama, ali moj je i dalje nekako ljubičast, i znam da će uskoro zaduvati nepodnošljiv bol i da će, moj mali zmaj, odleti i poneće deo mene. Volela bih da ga neko uhvati i čuva, kao što sam ja negovalo osećanja u sebi, ono sto sam nasledila genima i ono malo što mi Bog dao.
Stidim se svoje slabosti, stidim se slabih suza koja sam delila sa drugima kad nisam smela, kad sam morala da budem jaka i kad sam trebala da pokažem da sam čovek, a ne dete koje ne može da prihvati… Ali zašto da se stidim, pa čovek sam možda je moje meso drugačije, ali krv nam je svima ista, često poteče i malo otrova i šećera našim venama…
I to se, nekako, završilo. Tuga kao svaka druga. Sreća kao nada. Ljubav kao lek. Odrasla sam onog momenta kada sam zakoračila u zelenu travu i pogledala mutno nebo. Kiša je padala. Postoji i mala trema da će mi jednom zatrebati dete u meni, ali sam rešila da je uspavam malo, jer je život suviše surov i težak i ne mogu da se …probudiću je ponovo kada osetim da je bezbedno ponovo se tako osećati…kao dete.
Neka još danas suze teku, neka operu svako zlo koje sam dodirnula, neka opere i bol i slabost koju sam osetila i gorčinu zbog koje nisam spavala, neka kiša uništi i mirise od kojih sam drhtala, a nisam smela, trebala sam da se ugrejem i osmehnem… trebala sam, ali nisam. Voda će isprati sve, vreme će polomiti sve uspomene kao što lomi i duh, ali neće uspeti da promeni nečiju sudbinu i izleči rane. Nažalost…
Slike ostaju, jer mogu da me dočekaju, mogu da srede i tebe, jednog dana, i tada se možemo u ramu zajedno gledati, ali moj će biti veseo, ljubičast, jer ja sam živela srećna. I ti ćeš. I oni će.
….i na kraju pesma za početak..za ljude koje je dočekalo malo tuge i nevolje..za decu koja nemaju sve ono što ja imam..za njih koji su me trpeli i brinuli…za tebe koji si mi pomogao, a možda to ni ne znaš.. Volim te.  Hvala!

 

I Just Wanna

8 mar

 

Sretan vam Dan, devojke   :)   :)

 

I don’t want you to be no slave;
I don’t want you to work all day;
But I want you to be true,
And I just wanna make love to you.
…Love to you.

All I want to do is wash your clothes;
I don’t want to keep you indoors.
There is nothing for you to do
But keep me makin’ love to you.

All For Love

1 mar

 

….
When there’s love inside
I swear I’ll always be strong
And there’s a reason why
I’ll prove to you we belong
I’ll be the wall that protects you
From the wind and the rain
From the hurt and the pain

 

Perspektiva

15 feb

 

Slušam i pitam šta to danas imamo…šta nam se to danas nudi…
Čudan je zakon ponude i tražnje..
Da li imamo perspektivu?!  :)

i naravno, Sretan vam Dan zaljubljenih…