..nije život stvar

….kad padneš, dočekaj se sa osmehom..za mene…zbog sebe…

Oprostila sam sa njom i ušla u nepoznato. Ne mogu da opišem šta sam tada osećala, tražila sam reči, ali kao da ne postoje. U meni se igrao strah, pa tuga, neverica, i život se igrao sa mnom. Predala sam papire, soba broj 1. Stavila sam svoje stvari na krevet i nasmejala se ljubičastoj posteljini; ponegde izgužvana, jedva vidljivi po koji trag izbeljivača, na krajevima je pisalo IF;  i mirisu koji mi je razdirao pluća. Osetila sam ukus, gorčinu, a pre svega suze koje nisu bile na mom licu, samo su nevidljivo staje na uglu mojih očiju. Zenice mi više nisu bile otvorene, samo je crvenilo pokazivalo koliko se zapravo gubim. Uvek sam bila suviše osetljiva i ako sam znala da sam jaka kao crna stena. Voda je duboka, pa se često stena ne vidi…Poređala sam svoje stvari u jednu fioku, stavila knjige, flašiću sa vodom, šolju, hemijsku olovku i torbu lagano spustila pored kreveta plašeći se da je ne slomim. Sela sam na ivicu kreveta, odbijajući da podignem noge i opružim telo, a bila sam tako umorna i iscrpljena, tako jadna i sama, iako je pored mene bilo još ljudskih duša. Nisam želela da zatvorim oči pre nego što pošaljem poruku.   Svi smo mi smrtnici, svi smo mi grešnici. Svi smo mi osuđeni… Ostavila sam ponos i sramotu ispred vrata sa brojem i nisam želela da se pomolim. Zaključala sam Boga odbijajući da mi pomogne, to je samo mogao neko drugi.

I to se završilo. Sve je sada iza nas. Sve je sada ispred nas. Kažu kada se jedna vrata zatvore, uvek se druga otvore. Samo želim da neke slike nestanu, samo želim da ljudska duša zauvek ostane ljudska i da je niko nikada ne uzme, jer nema niko prava na to.

Nisam morala, ali sam ostavila otvorena vrata od sobe, čak sam se i okrenulu i pogledala sliku koje sam se plašila i grozila, slike od koje mi je bilo muka i jeza me hvatala. Tako sam pogrešila…
Žao mi je što nisam uspela da sakrijem sva svoja osećanja, žao mi je što nisam mogla da se naviknem, ali takva sam. Sada je sve u meni drugačije, ali ja sam i dalje ona ista. Ipak bih volela da sačuvam ono nešto lepo u sebi, i držim još sve to nekako, ali ispustiću to uskoro osećam, urezalo mi se u ruke, kao da držim zmaja i želim da što više leti, sa svim onim šarenim bojama, ali moj je i dalje nekako ljubičast, i znam da će uskoro zaduvati nepodnošljiv bol i da će, moj mali zmaj, odleti i poneće deo mene. Volela bih da ga neko uhvati i čuva, kao što sam ja negovalo osećanja u sebi, ono sto sam nasledila genima i ono malo što mi Bog dao.
Stidim se svoje slabosti, stidim se slabih suza koja sam delila sa drugima kad nisam smela, kad sam morala da budem jaka i kad sam trebala da pokažem da sam čovek, a ne dete koje ne može da prihvati… Ali zašto da se stidim, pa čovek sam možda je moje meso drugačije, ali krv nam je svima ista, često poteče i malo otrova i šećera našim venama…

I to se, nekako, završilo. Tuga kao svaka druga. Sreća kao nada. Ljubav kao lek. Odrasla sam onog momenta kada sam zakoračila u zelenu travu i pogledala mutno nebo. Kiša je padala. Postoji i mala trema da će mi jednom zatrebati dete u meni, ali sam rešila da je uspavam malo, jer je život suviše surov i težak i ne mogu da se …probudiću je ponovo kada osetim da je bezbedno ponovo se tako osećati…kao dete.

Neka još danas suze teku, neka operu svako zlo koje sam dodirnula, neka opere i bol i slabost koju sam osetila i gorčinu zbog koje nisam spavala, neka kiša uništi i mirise od kojih sam drhtala, a nisam smela, trebala sam da se ugrejem i osmehnem… trebala sam, ali nisam. Voda će isprati sve, vreme će polomiti sve uspomene kao što lomi i duh, ali neće uspeti da promeni nečiju sudbinu i izleči rane. Nažalost…

Slike ostaju, jer mogu da me dočekaju, mogu da srede i tebe, jednog dana, i tada se možemo u ramu zajedno gledati, ali moj će biti veseo, ljubičast, jer ja sam živela srećna. I ti ćeš. I oni će.

….i na kraju pesma za početak..za ljude koje je dočekalo malo tuge i nevolje..za decu koja nemaju sve ono što ja imam..za njih koji su me trpeli i brinuli…za tebe koji si mi pomogao, a možda to ni ne znaš.. Volim te.  Hvala!

Oznake:Muzika, nije ljubav stvar, nije zivot stvar, Price

Here without me..

 

Kad nestanu reči….kad si sam i kad nisi sam.. neko te čeka, negde…

 

A hundred days have made me older
Since the last time that I saw your pretty face.
A thousand lies have made me colder
And I don’t think I can look at this the same.
All the miles that separate
Disappear now when I’m dreamin’ of your face.

I’m here without you baby
But you’re still on my lonely mind.
I think about you baby and I dream about you all the time.
I’m here without you baby…

 

I Just Wanna

 

Sretan vam Dan, devojke    

 

I don’t want you to be no slave;
I don’t want you to work all day;
But I want you to be true,
And I just wanna make love to you.
…Love to you.

All I want to do is wash your clothes;
I don’t want to keep you indoors.
There is nothing for you to do
But keep me makin’ love to you.

All For Love

 

….
When there’s love inside
I swear I’ll always be strong
And there’s a reason why
I’ll prove to you we belong
I’ll be the wall that protects you
From the wind and the rain
From the hurt and the pain

 

Oznake:all for love, sting

Postoji..ljubav

 

za mog ćakulavog Garija
♥ 

 

Dođe iznenada,
slobodno ušeta,
zauzme svaki deo srca,
ispuni radošću dušu,
vine među oblake i zvezde,
stavi osmeh na lice,
sjaj u oko,
napravi haos u glavi,
podari najlepše snove…

Nestane iznenada,
baci treskom sa oblaka na zemlju,
donese noći bez sna,
dane bez svetlosti,
život bez radosti,
prazne ruke,
rane na srcu,
bol u duši,
suze u oku,
haos u glavi…

Ljubav,
snaga što u trenu uzdiže,
snaga što u trenu razara.

autor-Mladenović M.

 

Oznake:proza